До сада су централну поставку такорећи свакодневно пратили занимљиви програми. Прошле среде представљене две књиге - “Настајање народне уметности” ауторке Катарине Радисављевић и дело Гордане Стојковић „Савка Суботић – жена која није ништа прећутала”, обе посвећене жени која је више од 60 година женског рукотворства, развоју домаће текстилне индустрије и упознавању домаће и светске јавности с њеним вредностима.
Јелисавета Савка Суботић рођена и највећи део живота провела у Новом Саду, те да потиче из познате породице Полит, од оца Јована и мајке Јулијане (рођене Десанчић). После школовања у родном граду и Темишвару, почетком Револуције 1848/49 вратила се у Нови Сад, одакле се преселила у Земун, где се упознала с будућим супругом, доктором филозофије и права и познатим књижевником Јованом Суботићем, за кога се у Бечу удала 1851. године. Ангажман Савке Суботић значајан је с аспекта домаће радиности, етнологије, музеологије, антропологије, беседништва, економије, просвете, књижевности, социологије, филозофије, па све до женске еманципације.
Кроз развој женског предузетништва, Савка Суботић економски је оснаживала жене, а нарочито је то чинила на селу. Посебан значај огледа се у томе што је успела да кроз посао који су жене обављале као свакодневну обавезу, женски ручни рад подигне на виши ниво. Осим прикупљања и обраде производа народне текстилне уметности, Савка је успевала да на оригиналан начин, прилагођавањем народних мотива и дизајна тадашњим модним трендовима, увођењем новина у систем ткања, да сачува ту традиционалну делатност од нестајања.
На њено инсистирање, аустроугарска држава обезбедила јој је шири хоризонтални разбој, на којем су у Војводини ткани једноделни ћилими. Иницирала је ткање белих тепиха с видљивијим шарама, а осмислила је и такозвани српски стил („срспки салон”) у ентеријерном уређењу куће. Захваљујући Савки Суботић, раритетне рукотворине српских жена нашле су своје место у немачким, аустријским и мађарским салонима и постале део фундуса бројних колекционара. Подстакла је оснивање свилара, ћилимарских школа и фабрика, изучавала је технике веза и саставе тканина, како у Војводини, тако и у целом региону. Своја знања изнела је у капиталном делу „О нашим народним тканинама и рукотворинама”, публикованом 1904. г одине у Летопису Матице српске.
Јелисавета Савка Суботић преминула је Новом Саду, где је и сахрањена на Успенском гробљу, да би по сопственој опоруци, после 13 година њени посмртни остаци били пренети у породичну гробницу у Земуну.
Сава Савић
