Имали смо летњу паузу од три месеца и једва смо дочекали да поново излажемо и да се видимо, с осмехом нас је дочекао Сава Тодоров.
Како каже, на њиховим сајмовима се труде да буду заступљене све врсте уметности.
Истрајавамо захваљујући нашим суграђанима који знају да препознају лепе ствари и који цене историју и традицију. Такође, младе желимо заинтересујемо за старине и да им покажемо богату културу ових предела, каже наш сафговорник.
Након кратког разговора с домаћином сајма, наша екипа одлучила је да истражи шта све може да се нађе међу стотинама предмета. Један од штандова са најразноврснијом понудом био је онај Тибора Стојкова из Сомбора који је изложио „етно програм“.
Можете погледати слике, старе лампе, порцеланске фигурице, разне посуде, пацоловке и мишоловке, звонце за стоку, радио аперате из 1920. године али и телефон без бројчаника из тридесетих година прошлог века, набрајао је Стојков.
Многи су застајали код штанда Стојкова, разледајући необичне зарђале куке величине двадесетак центиметара питајући се чему су служиле.
То је било практично помагало за вађење ведра из бунара, објаснио је Стојков.
Кад је ведро с којим се захвата вода из бунара упало, додаје наш саговорник, онда се за куку везала узица и пуштала на дно бунара како би се кофа „упецала“.
Како каже, један од траженијих предмета је ваљак који се умакао у фарбу, потом котрљао па зиду.
Пошто су тапете некада биле скупе људи су се досетили да их овом техником имитирају, појасно нам је наш саговорник и рекао да је до пре 50 година свака кућа је имала ваљке разних дезена и да сада они опет долазе у моду.
Госпођа Јелица Лела Дејановић из Госпођинаца штанд с ручним радовима поставила је у ћошку Дома војске. Она нам је открила да су ручни радови махом непоновљиви и да њихова израда захтева много времена, стрпљења и љубави.
У Војводини чест је бели без, а нагласак није на шаренилу већ на ситним детаљима, објаснила нам је она и додала да су се војвођанске домаћице одувек радо бавиле хеклерајем
Како је додала, дуго ради „поентлес“ ручни рад који је изузетно захтеван, а који комбинује хеклање шивење и вез.
Што су детаљи ситнији и што је више времена уложено то је ручни рад цењенији, ипак за мене је сваки комад од непроцењиве вредности, објаснила је Лела Дејановић.
Један од најатрактивнијих излагача је Милош Раду. Већ са улаза за око западне црвени салонски намештај стар преко 120 година који је красио домове богатих.
Ништа на њему није мењано, јасан је био Милош.
Према његовим речима, баке и деке су знали да чувају ствари јер су то били скупоцени предмети које су прављени да трају деценијама.
Остале су ми само две такозване женске и две мушке столице и сточић. За мушкарце, који су крупнији, прављене су шире столице, док су за даме израђиване уже и елеганије, каже Милош.
Посетиоци код Милоша Радуа могли су да пронађу и зидне сатове из 1912. године али и оне „модерније“ из 1970. године, те мноштво посребрених свећњака свих велићина и стилова.
Одмах до излаза с изложбеног простора наишли смо на штанд Марка Стојановић из Београда који је права ризница блага посебно за страствене колекционаре.
Код мене могу се купити колекционарске предмете попут старих новчаница, кованица, накита, разглединца и ретких књига, упутио нас је Марко.
Одлучио сам, додаје, да изложим новчанице из доба Краљевине Југославије и времена Обреновића, Карађорђевића и Јосипа Броза Тита, али и оне млађе из времена инфлације.
Цене се крећу од једног евра, па навише што зависи од стања и броја одштампаних и сачуваних монета, објаснио нам је Марко.
Нас је највише привукао емајлирани држач за сатове с краја 19 века, као и сребрна дамска тобица украшена полудрагим камењем бечке израде такође из тог периода. Ипак, највеће интересовање владало је за медаље и ордење. На држачима се нашло ордење из доба Краљевине Југославије, те медаље за заслуге у служби, соколске значке из периода Првог светског рата као и значке фудбалских клубова са простора бивше Југославије.
Посетиоци са сајма су отишли пуни утисака, а неки су своје колекције обогатили уникатним предметима који подсећају на давно заборављена времена.
Текст и фото: Силвиа Ковач
