На пролеће глумци иду на Фестивал за драмско писање „Пишем пишеш“, када учествују у креативној радионици коју организују лектори из Словачке. Поменута радионица траје десетак дана да би се створиле нове идеје и драмски текстови за наредне представе, а тиме се уједно, како вишегодишњи руководилац Кисачког аматерског позоришта Милинка Хрћан каже, побољшава већ добра сарадња са Словачком.
– То није једини фестивал на којем глумци из нашег аматерског позоришта учествују и освајају награде – поносно истиче наша саговорница. – На крају године такође имамо годишњи концерт, кад наступају све секције у оквиру Културног центра, па и наши глумци. Позоришна секција сарађује са свим културним секцијама да бисмо показали Кисачанима шта смо радили и шта смо им припремили.
Како сазнајемо, увек се за поменути годишњи концерт улазнице распродају у најкраћем року, док деца желе да раде, да вежбају и да се играју јер им то уједно представља и уживање. Кисачани се поносе константно напуњеном позоришном салом, а Милинка Хрћан сматра да на то утиче традиција, старији глумци, као и Зузана Кардељис.
Свака представа је помера границе
Кисачанка Милинка Хрћан одмалена је активна у позоришту, захваљујући чему је одлазла на семинаре у вези с позориштем и луткарством, када је сазнала за Драмску и луткарску академију уметности у Братислави, коју након неколико година и завршава. Својим знањем, стручношћу и идејама непрестано освежава репертоар, а последњих неколико година и као руководилац Кисачког аматерског позоришта. Како истиче, на студијама је научила много, а све то је временом почела да примењује и у Кисачу. Тиме је желела да управо њени мештани схвате да може другачије и боље, у шта су се и сами уверили, и редовно наставили да присуствују свим представама.
– Свака представа је померање сопствених граница, увек се нађемо у некој ситуацији у којој нисмо били, а ја и волим тај неки истраживачки рад, како у позоришту, тако и на себи. Волим да се трудимо да напредујемо и да не остане све на том аматерском нивоу – наводи она.
– Представе су на словачком језику и тако се чува идентитет – закључила је наша саговорница. – Људи су одувек долазили да погледају представу. Постоји податак да су оних давних година између два светска рата и пре Првог појединци платили и више за карту само да би наше позориште опстало. Људи су вољни да долазе, а ми и сада напунимо салу кад год имамо неку представу или гостовање. Мештани су навикли да долазе у позориште и просто знају да ће добити нешто заузврат и да то неће бити изгубљено време него да ће им бити пружен уметнички доживљај, као и катарза, која је суштина позоришта и која од самог почетка до дан-данас није изгубила тај свој смисао.
Фото: Дневник
