Концепт „Тамбурица феста“, према речима директора фестивала др Јована Пејчића, обједињује све видове уметности и културе, те су на манифестацији заступљени композитори, текстописци, вокални и драмски уметници, а поред тога, посебно задовољство представља ликовна колонија, раме уз раме са манифестацијом свих 14 година.
- Уметници имају слободу да изразе сопствену инспирацију, а окупили смо се у амбијенту који управо одговара теми – потврдио је селектор ликовне колоније “Тамбурица феста” Данило Вуксановић. – За кратко време успели смо да створимо дела која ће, надам се, на јесен красити фоаје Српског народног позоришта током приказивања “Тамбурашке опере”. Кад је реч о самој теми тамбурице, она је основни мотив, чијем смо значају допринели и на ликовни начин. Сматрам да је изузетно важно то што смо се окупили и да имамо неку занимљиву причу коју можемо у будућности да градимо.
Ликовна колонија фестивала до сада је окупила више од 100 најбољих сликара, академских уметника из земље и региона, те легат “Тамбурица феста” тренутно броји више од 200 уља на платну.
- Тамбурица, жена, Петроварадин – то су моје вечне теме и инспирација, враћају ме у неко друго време, време моје младости – открива најстарији учесник ликовне колоније, академски сликар Ратко Шоћ, иначе аутор познате нумере „Осам тамбураша с Петроварадина“. – Сећам се, 1999. године, сликао сам у атељеу, дошла је моја супруга и каже: “Ратко, зауставише Дунав. Срушен је Варадински мост.” Пресекао сам се у том тренутку. Запитао сам се коме је сметао, кад смо туда годинама ишли, пењали се на Петроварадинску тврђаву... Имао сам у то време једну дебелу свеску у коју сам деценијама бележио афоризме, поезију, своје и туђе мисли, и цртеже. Био је 1. април 1999. године и тада сам у њој последњи цртеж нацртао, после тога остала је недовршена. Иначе, у свом стваралаштву увек се враћам старим темама и младости, али сада сликам то на другачији начин, аналитички. Увече оставим, а ујутру, кад се пробудим, уђем у атеље, узмем велику четку беле боје и префарбам. И онда Јово наново, то је код слике тако, као и у љубави – увек испочетка, нема средине. Али да би човек нешто насликао, мора најпре добро да нацрта. Никад ништа не радим да би се некоме допало, не удварам се публици. Нема код мене лагања.
Етно-амбијент и тамбурашки оркестар са старе фотографије били су инспирација младе сликарке Монике Сигети.
- Инспирисала ме је фотографија прадеде из Ковиља, на којој је тамбурашки оркестар, а моја друга слика је еко-етно газдинство у Черевићу у којем се налазимо – објаснила је Моника Сигети. – Сликањем се бавим од средње школе, нешто дуже од 20 година. Најчешће сликам портрете, људе генерално, можда највише жене, то ми је блиско. Поред сликарства, бавим се мултимедијалном уметношћу, видеом и фотографијом. Својим стваралаштвом поручујем да би требало сви да будемо слободни и, колико је то могуће, избегнемо утицај околине. Највише се у својим делима тиме бавим – колико су приметна преплитања виртуелног и реалног.
Б. Павковић
