У формату ТВ емисије о знаменитим људима Србије и о томе како је детињство утицало на изградњу њиховог карактера, вешто су спојили приче о Светом Сави, Николи Тесли и Михајлу Пупину. Инспирација су им биле књиге „Од пашњака до научењака” и „4320 минута српског генија”, аутобиографија Николе Тесле, емисија „Агапе” о Михајлу Пупину, те бројне сликовнице.
На репертоару су се нашле песме „Деда и унук”, „Негујмо српски језик”, „Ово је Србија”, „Химна Светом Сави”, „Тамо далеко” и друге, а неке од њих деца су заволела тек када им је дочарано како су кроз векове гусле проносиле глас српског народа, али и зашто је важно да чувамо свој језик и ћирилицу.
– Циљ ми није био да науче суви текст за приредбу, већ да разумеју живот тројице великана и поуке које носе – каже Снежана Павлица. – У тој замисли су нам с љубављу помогли многи људи: кореограф Никола Копривица из КУД-а „Соња Маринковић”, Слободан Телечки који води Дечји народни оркестар у КУД-а „Светозар Марковић” и колегиница и кореограф Светлана Мићуновић. Зоран Јелић је свирао гусле, Милош Стојаковић хармонику, Владана Глушац клавир, док су родитељи радили сценографију...
Месецима су дечји гласићи који су допирали до других просторија вртића будили знатижељу и запослених и посетилаца. Сви су се у чуду питали како тако вично изводе песме које нису компоноване за њихов узраст, а при том нису селектовани према музичком таленту. Било је понекад и муке да се „ризница отвори”, како има обичај да каже наша саговорница, јер за њу свако дете поседује благо које треба да изађе на видело.
– На „Аплауз фест” смо доспели по препоруци главног васпитача, који је пратио наше припреме за завршну приредбу – додаје она. – Иако је тог дана изостало шесторо малишана, текст смо поделили буквално пет минута пред излазак на сцену и све извели по плану. Олакшавајућа околност је била та што су вежбајући научили све улоге. Иначе, у току наступа као да сам у некој временској капсули па прави утисак добијем тек кад видим снимак. А најдраже ми је било кад сам приметила да је и мушки део публике плакао.
Наступ се завршио речима: „Ја могу, ја хоћу, ја ћу успети”, што је уједно и њихово гесло.
– Моје дугогодишње искуство – а радим 22 године – говори да оно што се усади у детињству, остаје за цео живот – додаје она. – Кад сам добила прву генерацију, желела сам да им поклоним нешто нематеријално, чега ће се сећати целог живота. Нешто што су, како видимо у представи, учиниле управо Теслина и Пупинова мајка својим синовима. А онда сам наишла на књигу „Како треба учити”. Чујем да и родитељи користе ту паролу, која је њиховој деци помогла да савладају препреке и у школовању и у личном животу.
С. Милачић
