"За овај занат нема пуно алата, главни су пинцета, клешта и бренер ", објашњава Петровић. Према његовим речима, код филиграна је најважнија припрема. Одређена грамажа сребра се истопи, па се кроји и на крају је спајање мотива који се праве, рецимо, облика цветова за брош. Облик се најпре стави у боракс, па у сребрни лот у праху који служи за спајање, а затим се излаже пламену.
Кад прође кроз овакав процес, боја накита је црна. Да би се избелео, ставља се у разблажену сону киселину у којој се налази бакарна плочица и услед хемијске реакције врло брзо је видљив жељени резултат. Након тога, накит се спусти у обичну воду, а после се месинганом четком опере под млазом воде. На детаљ се на исти начин додају, рецимо, корали. Оникс, корал, тиркиз и жад су четири најбоља камена за филигран.
"Филигран изискује пуно стрпљења. То је врло прецизна техника, а за филигрански рад сребро је најпогоднији метал. Кад седнем нешто да урадим, ја не волим да устајем. Могу и два-три сата да не устанем, али да урадим то што планирам. Ако се посао више пута прекине, не буде добро. Увек кажем: “Кад радиш, седи и заврши”", каже Петровић.
Сребрну жицу, од које настају облици накита, прави сам. Најпре истопи сребро, затим дебљину жице извлачи помоћу “Валц” машине, а у зависности од тога који детаљ прави, сече жицу на потребну дужину.
Тридесет три године филигран златар Марјан Петровић налази се на овој адреси. Љубав према филигранском занату водила га је од Косова и колевке филигранства, града Призрена, до Новог Сада. За филигрански занат није се званично школовао. Завршио је Средњу машинску школу и познавање метала била је само цртица у увелико развијеном афинитету према тој најлепшој техници обраде. У Призрену га нико од мајстора филиграна није одбио и великодушно су своје знање делили са тада младим, заинтересованим и даровитим Петровићем. Тако је тамо упознао и каснијег власника златаре у Новом Саду, који га је позвао у наш град и првих седам година био му учитељ. Касније су радили заједно, а последњих 10 година он је власник тог кутка Дунавске улице, који од тада носи поменуто име.
У колекцији Петровићевих ручних радова свакако нема чега нема. Цене грама сребра крећу се од 100 до 400 динара, па тако, на пример, брош у облику цвета кошта 1.700 динара, лептир-брош 1.700 – 1.800, огрлица с куглицама, која има 80 грама, кошта 24.000 динара, привезак 500, а наруквица 5.900. Ако се накит купљен код њега оштети, Петровић не наплаћује услугу поправке.
"Имам две ћерке. Старија, као и ја, воли тај посао, а млађа више ради цртеже модела које после направим. Имао сам и ученике, неки од њих су посебно добро савладали занат. Али не може то свако да изучи. Занат или се “украде” од мајстора или се плати, а и кад платиш, или си за то или ниси. Мораш да волиш", прича Петровић.
По његовим речима, интересовање за филигран једно време је опало, али последњих година дошло је до промене. Странци се највише одушевљавају и купују филигранске радове, јер тога у иностранству нема. Код Петровића све је уникатно.
"Чим сам дошао у Нови Сад, град ми се свидео и рекао сам “Не идем никуд´!“ Не идем никуда и нисам нигде отишао – подвлачи он. – Увек ћу се овим бавити, а овако у радионици још неколико година. Волео бих да ме неко достојно наследи, али то мора да се воли. Ја делове авиона не могу да направим, али филигран могу и радим свој посао", каже Марјан Петровић.
Израђује претежно накит, а друге предмете, као што су, рецимо, табакере или чак кандила, ради по поруyбини. Инспирацију за неке детаље нашао је у књизи Етнографског музеја у Београду “Невестински накит код Срба у 19. веку и првој половини 20. века”, те се у његовој колекцији нашао модел наруквице из Призрена с почетка 20. века, појас “ћемер” из Подгорице у 19. веку и многи други. Кад су у питању брошеви, открива да највише воли да прави лептире, а доста су и тражени.
Б. Павковић
