Шаренило кућа на Рибарском острву, ушушканих у зеленилу и хладовини, испуњено је добрим расположењем људи који ту проводе лето, као и оних који увелико живе у том идиличном амбијенту. Већина њих су, како кажу, староседеоци.
– Ту сам готово 40 година, као дете сам овде проводила лета, а током студија на „шпицу” сам припремала испите – сећа се Јудит Сабо. – Долазим чак и кад радим, након посла. Будем ту до увече, супер је друштво, има староседелаца, а и нових. Рибарско острво се доста променило. Некад су овде биле дрвене кућице, сад је више фенси. Волим да се сетим како смо некад овде проводили време и дружили се. Котлић се направи, свако из свог дворишта донесе шта има, а организовани су и различити програми и такмичења за децу. Било би штета да острво не остане, али то не зависи од нас. Ово је наше море, Панонско. Купамо се у Дунаву, најчешће се спустимо од ресторана „Електровојводине” до „шпица”, па тако бар три-четири пута. Овај амбијент је спас и од негативних мисли.
Било да је реч о староседеоцима или досељенима новијег датума, у оази Рибарца и даље се осећа комшијска присност.
– Дружимо се, окупе се комшије, па играмо карте – потврђује Борка Митовић. – Буде друштва толико да и сто буде мали. Свако лето смо ту већ 25 година. Некад смо ишли на море, сад иду само деца и унуци, али чим се врате, одмах дођу овде. Слабо се купам у Дунаву, више време проводим по дворишту.
С Митовићима су и унуци, који уживају у игри и природи, и чије се друштво такође окупи.
– Има доста друштва, возимо бицикле, играмо жмурке и свашта смислимо – каже Теодор (12). – Купам се и у Дунаву, близу су степенице којима можемо да се спустимо јер нема класичне плаже. Ове године не идемо на море, иначе смо ишли, а путујемо и по Србији. Највише ми се свиђа Ђавоља варош.
Летња сезона је, баш као и година, специфична, те има и оних који су од зимус „заробљени” у филмском крајолику Рибарског острва.
– На Рибарац долазим више од 50 година – наводи Марта Аничић. – Као децу, деда нас је доводио овамо и зими, на санкама би нас вукао од Лимана 1. Већ 30 година живим у Њујорку, а откако су деца порасла, одлучила сам да бар лети будем овде. „Заглавила” сам од фебруара, али не жалим. Лето је у Њујорку, ако останете у граду, паклено. Плажа је удаљена око сат и по, потребан вам је ауто уколико желите удобно да проведете викенд и морате да чекате крај августа ако желите да се купате, да се океан довољно загреје. Овде имам кућицу, 24 квадратна метра раја, ништа ми више не треба.
Б. Павковић
