Од њих 60, колико их је у два одељења пре 70 година матурирало, јуче су се у Новом Саду у ресторану „Фонтана” окупила петорица, док шесторица нису били у могућности да дођу. Та генерација је једна од ретких која је успела да одржи континуитет окупљања на сваких пет година, а они који живе у Новом Саду и Београду окупљају се и чешће. Састанке није спречила ни даљина те су на многобројна окупљања долазили и из Америке, Сарајева, Београда и Словеније. Та генерација још је посебнија по факултетима, професијама, заслугама, функцијама и наградама које су остварили. Јучерашњем окупљању присуствовали су сликар и песник Младен Фрањо Никшић, гинеколог прим. др Владимир Вишковић, професор Универзитета 38 генерација студената др Милан Вапа, дугогодишњи директор Пастеровог завода и добитник Новембарске повеље, научник, ветернинар др Милош Петровић и чувени инжењер који је открио бројне патенте и који живи и ради у Америци Ђорђе Ивковић.
Прим. др Владимир Вишковић је за наш лист навео да до сада још нико у Новом Саду није прославио 70 година матуре те да сматра да је њихова генерација науспешнија новосадска генерација матураната зато што су, како је рекао, готово сви завршили факултете.
– У нашој генерацији имамо неколико академика, инжењера, доктора, професора, директора – набројао је Вишковић. – Највише их је ишло на медицину и ветерину и сви они су били професори на факултетима, чак је било професора и у Америци, а један је био и савезни министар здравља у Југославији. Овај живот наш веома кратко траје и веома брзо прође, и то тако брзо да се човеку чини да је на ову земљу само скокнуо да би за собом оставио неки лепршави траг, а ми смо сви комплетно за собом оставили траг у овом друштву.
На посебним папирима преостали матуранти те генерације Мушке гимназије воде евиденцију одржаних састанака, али и функција и завршених факултета тих ђака. По том списку могу се видети њихова невероватна достигнућа, а осим значајних функција у друштву, остварили су и пријатељства за цео живот, и то све, како су навели, захваљујући новосадском језгру које их је одувек окупљало.
– Ми смо углавном били за време рата у Српској мушкој гимназији и научили смо да се јако држимо заједно јер смо били одабрани, није могао свако ући у Гимназију српског језика – казао је инжењер Ђорђе Ивковић, и додао да се неки од њих друже од првог разреда основне школе те да би могли прославити и 80 година пријатељства.
К. Ивковић Ивандекић
