И данас га називају Алмашким крајем, према досељеницима пристиглим пре триста година из села Алмаш, између Темерина, Надаља и Госпођинаца, у потрази за здравијим и бољим местом за становање, земљорадњу и трговину.
Тешко је замислити да је некада то подручје „под баром”, богато рибом, више наликовало на град на води с дирецима пободеним у земљу, за чије су се гвоздене алке везивали чамци којима се могло доћи до Рибље пијаце - тржнице с најдужом традицијом. Сачувани документи говоре да су те баре, главни извор за прехрану становништва, издаване и под закуп, а да је моруна преваљивала далек пут од мора да би се ту мрестила. Нису била ретка ни острвца која су извиривала из дубоких мочвара, а најпознатије је свакако Протина Елба, на раскрсници данашње Косовске и Даничићеве улице, названо по проти Данилу Петровићу, где су с времена на време држана предавања тадашњим гимназијалцима. И сачувани називи улица откривају објекте какви су давно постојали: Земљане ћуприје указују на насути мост који је ту премошћавао Дунав, а Златне греде на низ кућа изграђен на греди с највишом надморском висином, коју река није плавила ни у време највиших водостаја.
Чим се доселило, двадесетак алмашких породица саградило је од шибља, трске, дрвета и земље богомољу, у прошлости неколико пута обнављану. Историја каже да су нову цркву градили око старе, износећи касније остатке из ње - циглу по циглу, само да не би одлазили на литургију у друге градске храмове. Будући да су од „господе” која је живела на потесу од тадашњег Дунавског моста према Саборној цркви и Темеринском путу, сматрани паорима и нижом класом, из ината су подигли највећу цркву у вароши, која и данас носи тај статус – дугачка је 45, широка 11, а до кровног венца висока 15 метара, док звоник с позлаћеним крстом досеже 49 метара. Зато и не чуди што су од славе – Света три јерарха правили помпу, у којој су радо учествовали и становници осталих крајева Новог Сада. Осим црквеног здања, закрчене живљем биле су и околне улице, окићене шатрама са слаткишима, играчкама, ићем и пићем, где су за оне који су радо избегавали вреву у цркви, забава били тамбураши. Алмашка слава била је најбоља прилика младима да се прошетају и покажу, а родитељима да одаберу будуће супружнике својим синовима и кћерима. Важан дан завршавао се игранком за богате у данашњем Новосадском позоришту, односно пијанчењем за паоре у кафани „Три круне” на углу Темеринске и Кисачке улице.
Од културних добара од великог значаја, Подбару краси и данашња палата Матице српске на углу улице која је по њој добила име. Саграђена 1912, та импозантна зграда у псеудокласицистичком стилу задужбина је највеће новосадске добротворке Марије Трандафил. За тај крај везане су судбине многих познатих људи: Милеве Марић, Јована Јовановића Змаја, Ђуре Даничића, Милана Кашанина, Светозара Милетића, Даке Поповића и других.
– За оно време је много културних садржаја било концентрисано у Алмашком крају – каже аутор књиге „Нови Сад – приче из прошлости” Зоран Кнежев. – У делу око Матице српске било је значајнијих грађевина, које су порушене. Не зна свако, рецимо, да су поред Алмашке, али и Николајевске цркве, биле школе. Ипак, тај део града нема дугу традицију толико по здањима колико по духу. Свака кућа има неко обележје и чува занимљиву причу.
Тадашња Подбара је, за разлику од Алмашког краја, настајала поступно, ширењем на празан простор иза поменуте цркве. И данас су, иако су део истог насеља, уочљиве архитектонске разлике: с једне стране широке, дуге улице које се секу под правим углом, а у старијем крају, условљене распоредом сувих греда, криве, уске и кратке. Све до деведесетих година прошлог века тај део Новог Сада одолевао је модернизацији. У новије време, најстарије језгро града полако нестаје.
– Кад се вратимо на средину 18. века, видимо да је Подбара сасвим другачије изгледала – каже наш саговорник. – То је био виноградарски и ратарски крај, чији су вредни становници снабдевали Беч и Пешту. Подбара је неко време била индустријско насеље с Плинаром, Свиларом и „Кулпином”, који је конзервирао поврће.
Она је, каже, била чувена и по кафанама. Једна од њих налазила се у Улици Саве Вуковића. Иако названа „Код Рац Габора” ваљда по мађарским судијама и адвокатима који су се у њој окупљали, гостионицу је водио Србин Гавра Сремчевић.
– Имамо срећу што „Бела лађа”, једина кафана која је преживела бомбардовање 12. јуна 1849, још није срушена. Толико је битна за Нови Сад да би само о њој могла да се напише књига. Погледајте колико је то дуга традиција. Замислите колико би било атрактивно спојити неспојиво, па од ње направити градску кафану, историјски споменик и музеј, нешто слично оном што сам ја учинио изложбом у „Липи”. На много начина се може унапредити овај крај: најпре му треба омогућити излазак на Дунав, изместити Кванташ, а затим га обогатити спортским центрима и парковима – додаје Кнежев.
Слађана Милачић
