У дворишту на адреси Дожа Ђерђа 70 има шест станова, а број година довољно говори о старости и сигурној потреби за улагањем. Станови су трошни, а да ниједна невоља не долази сама, доказ су пацови који се већ четири месеца појављују код Неђељке.
– У зиду сам имала три рупе које је пацов направио, затворила сам их и залепила стиропор, али остале су у зиду испод стиропора – открива Неђељка Црнчевић на ивици суза и беса. – Чујем га кад прође иза, чак може да се завуче испод термоакумулационе пећи, а кажу ми људи да ту пацови у топлом могу и да се окоте. Једно вече сам га чула иза ормара, лупала сам пецаљком да га отерам, а комшија, подстанар с друге стране зида, жалио се газди због тога. Пацов је иза ормара у ћошку ископао рупу. Померала сам ормар да бацим отров, и то не тај што „Циклонизација“ доноси, него су ми људи донели са Ченеја, наручила сам два килограма од по 700 динара.
Неђељка има 72 године и прима инвалидску пензију од 16.000 динара месечно. Син јој много помаже, даје за све што је потребно. Нуди јој, каже, да изнајми стан и да јој плаћа, да престане да се нервира због те куће, чак и да живи с њим и његовом породицом, међутим, Неђељка одбија. Она потврђује да је син добар и вредан, али она неће тек тако да напусти тај простор и, како каже, „остави га пацовима“.
– Ја живим на рупи, подрум ми је испод, затворила сам улаз да ми и одатле не дођу. Пре неко вече осетила сам ужасан смрад, помислила сам да ћу се угушити – говори кроз сузе. – Сину више не смем ни да кажем, он би ми одмах изнајмио и платио стан, а нећу да још и то уради, има четворо деце. Реко’, не могу да му помогнем, и овако ми плаћа и додаје за све што ми је потребно, још да ми плаћа стан! Ћутим, већ му је лоше кад причам о овој кући. Нисам ложила ватру две-три ноћи, да их топлота не привлачи, држала сам отворена врата целу ноћ, смрди из канализације... Нико неће да помогне, да изађу, да виде. У пензији да немам мира...
Станаре Улице Дожа Ђерђа 70 једном је посетио инвеститор.
Прошле године је био инвеститор – потврђује Неђељка Црнчевић. - Хтео је све ово да купи за 300.000 евра и да нам плати, било би подељено на наших шест станова. Мени је од тога нуђено 40.000 евра, за то не могу да купим стан од 30 квадрата. Нисмо се сложили. Мене не интересује шта они хоће овде да праве, ја хоћу стан у замену за ово.
Подрум је сув, али такође трошан и Неђељка се боји да би се сваког тренутка могао урушити. Иза куће постоји септичка јама, што додатно погоршава ситуацију.
– Обраћала сам се Санитарној инспекцији, Комуналној милицији, месној заједници, Граду, једино још нисам Заштитнику грађана – објашњава Неђељка. - Из „Циклонизације“ дођу, бацају отров споља, али ништа се није променило. Ја сам ово купила с бившим супругом пре 45 година, тада је другачије изгледало, није било ни купатила, све сам адаптирала колико сам могла. Зид сам мењала споља, увек сам улагала, али не вреди кад је рупа испод. После две године узели смо стан на кредит на Новом насељу, а онда смо се растали. Остала сам неплански у овој „шупи“, а он је отишао, јер је имао право на кредит. Могла сам на суду да добијем и тај стан, али нисам имала пара да плаћам и кредит и некога ко ће ми чувати дете. Тако смо син и ја остали овде. Муж је давао издржавање.
Неђељка Црнчевић је у Ловћенцу завршила школу и примала стипендију из Задруге „Његош”, која ју је касније запослила, а у Новом Саду радила је у Пројектном бироу „Естетика“. У међувремену јој је установљена трећа категорија инвалидитета, па је, са 17 година радног стажа, предложена за инвалидску пензију, коју је и остварила. Ипак, радила је својевољно и након тога, све док син није завршио средњу школу и одслужио војску.
- Син ми каже: „Мама, шта те брига за ову кућу, зашто се толико секираш? Мојих сто квадрата стоји празно, грејем тај простор, а ти нећеш да дођеш.” Направио је велику кућу. Али нећу ни са ким да живим. Ја волим моју штампу да читам, да легнем, да имам свој мир. Он ми каже: „Мама, ја овде више не могу да долазим, згадила ми се ова улица. Колико сам је волео, сад не могу да је смислим. Теби ћу да саградим нешто, да нам будеш близу и да се макнеш одавде. И немој да се секираш.“ Ја му кажем: „Је ли? А ово ћу да оставим пацовима? Доста ме ти финансираш, нек’ ми држава да стан, па да га издам, макар неки динар да имам уз пензију, бар то да ми не дајеш.“ Зашто бих ја ово напустила? Нећу да пустим пацовима. Свакако нећу остати на улици, али нећу ни да препустим тек тако, а да ме син финансира, даје ми кућу, а има своје четворо деце – категорично закључује Неђељка.
Б. Павковић
