Нови Сад НАТО бомбе, за мање од месец дана, оставиле без три моста

НОВИ САД: За Нови Сад се слободно може рећи да је град који је у бомбардовању СР Југославије 1999. године претрпео највећу материјалну штету.
n
Фото: Dnevnik.rs

Први пројектили пали су већ 24. марта и то на касарну Југовићево на Мајевици и Центар за полицијску управу на Клиси, а већ 1. априла срушен је Варадински, први од три моста, који су до краја НАТО агресије уништени. Иако су многи Новосађани веровали да ће наш град управо због мултинационалности и верске толеранције бити поштеђен, већ првог дана НАТО агресије, која је трајала 78 дана, демантовани су, па су, ипак, тог пролећа на прве звуке сирена за узбуну, заклон проналазили у подрумима својих домова и атомским склоништима.

Варадински или Стари мост погођен је рано ујутру у 4.55 часова, од силине детонације попуцала су стакла на прозорима кућа у близини обе обале Дунава, а његовим рушењем прекинуто је водоснабдевање Петроварадина, Буковца и Сремских Карловаца. Гелери и остаци металне конструкције моста разлетели су се на све стране, те су Новосађани од тада па до краја бомбардовања лепили траке и закуцавали даске на прозоре.

Фото: Dnevnik.rs

Одмах по завршетку НАТО агресије, почела је изградња новог моста. Крајем 1999. уклоњени су остаци старог моста и почетком 2000. године радници нишког МИН-а су даноноћно радили да би Новом Саду обезбедили нови стални мост. Отворен је у септембру 2000. године и добио је име Варадинска дуга, али касније је име промењено у Варадински мост.

Након рушења старог, само два дана касније, НАТО је наставио бомардовање и на ред је дошао Мост слободе, који је срушен 3. априла у 19.55 часова и није дочекао пунолетство, будући да је званично отворен за саобраћај на Дан ослобођења Новог Сада 23. октобра 1981. године. Неколико грађана, који су се у тренутку бомбардовања затекли у близини, повређено је, а алас Веља Теодоровић био је херој вечери, пошто је похитао, да својим чамцем из Дунава спаси уплашене суграђане.

До обнове је чекано све до 2005. године, када је коначно прикупљен новац, што из домаћих, што из страних извора. Главни пројектант је поново био академик Никола Хајдин. Реконструкција је коштала 40 милиона евра и трајала је две године и 22 дана. Нови Мост слободе је реконструисан и отворен за саобраћај у октобру 2005. године.

Фото: Dnevnik.rs

Након тога, сремску и бачку страну града повезивао је само друмско-железнички мост, који су авиони НАТО пакта неколико пута ракетирали и коначно успели да сруше 26. априла. Тог дана, сат иза поноћи, уз бљесак и снажне детонације, у таласима Дунава нестао је Жежељев бетонски див, од ког је остао само средњи стуб, као сведок да је на том месту пруга спајала средњу Европу и Београд. Новосађани и данас с поносом истичу да је тај мост најдуже одолевао бомбама и присећају се да је гађан у дванаест наврата. Управо из тог разлога за многе је представљао симбол отпора и борбе против надмоћнијег непријатеља. Подсећања ради, чаршијом су тих дана кружиле гласине да је тај објекат наша војска минирала и намерно срушила, како би спречила даље бомбардовање моста и евентуалне жртве.

Фото: Dnevnik.rs

Иако је највише пројектила, више од 250, пало на Рафинерију, која је гађана 12 пута, војвођанску престоницу највише је повредило рушење мостова. Прелаз с једне на другу страну града представљао је тих дана велики проблем. И док су се грађани некако сналазили и преко Дунава ишли скелама и чамцима, транспорт робе био је прилично компликован.

Војвођанска престоница у септембру те 1999. године добија понтонски мост, који ће све до 2005. године стајати између срушеног Варадинског и стубова моста Франца Јозефа, када је завршена обнова Моста слободе. Водоснабдевање Петроварадина и других насеља преко Дунава настављено је након градње монтажно-демонтажног објекта, тада названог мост Бошка Перошевића, чија је конструкција након пуштања новог Жежељевог постепено уклоњена.

Бомбе и пројектили падали су редовно по касарнама, а гађана је и Радио телевизија Нови Сад, на Мишелуку, и крајем маја сравњена са земљом. За разлику од бомбардовања РТС-а, када је погинуло 16 запослених, објекат новосадске телевизије је испражњен, те су медијски радници избегли судбину својих београдских колега. Осим тога, због раздвојености сремске и бачке стране града, у Институту у Сремској Каменици оформљено је одељење породилишта, а у Клинички центар су се преселила поједина специјалистичка одељења из Каменице.

Фото: Dnevnik.rs

Последње бомбардовање Српске Атине доказало је да судбина и није баш наклоњена новосадским мостовима, јер је новоизграђени друмско-железнички, на месту некадашњег Жежељевог, десети по реду. Мост Фрање Јосифа био је најдуговечнији и спајао је две обале Дунава 58 година, док је Маршала Тита издржао неколико година мање. Стари или Варадински мост, саграђен као привремено решење одмах после рата 1945. године,никада није замењен, иако је то требало да буде урађено, како би бродови сигурније пролазили.

Ј. Вукашиновић и С. Ковач

Фото: Архива „Дневника” и С. Шушњевић

EUR/RSD 117.5850
Најновије вести