Филм „Дара из Јасеновца” који је средином фебруара приказан на малим екранима и био један од кандидата за престижну награду Оскар, усталасао је емоције и подсетио нас на злочине у Другом светском рату. Новосађанин Душан Новаковић (83) имао је ту срећу, или како он верује, помиловала га је Божја рука, и преживео је боравак у логору у близини Јасеновца где је био од 1941. до 1943. године.
Душан је 1938. године рођен у Бихаћу, у Босни и Херцеговини, где је живео с оцем, мајком, братом Миланом (1927) и шест сестара Милком, (1925), Зором (1929), Даницом (1931), Даром (1935), Радмилом (1937) и Душанком (1940). Брат Милан и сестра Душанка умрли су пре него што је породица Недељковић одведена у Јасеновац. Како каже зло које се спремало и надвило над Европом наш народ није очекивао, није се наоружавао, већ је био поверљив.
Бездушно убијање
Душанова сестра Зора, која је тад имала 12 година, била је сведок страшних дела усташа.
-Како ми је причала по селима и њивама су купили жене, а покољ су спроводили у близини млина где је била решетка која је одводила крв уместо воде у реку Петровчицу - описује Душан. - Видео сам кола пуна мртвих људи, руке су им висиле и млатарале, а крв је цурила на све стране. Успели су и да похватају младиће по шумама, везали их жицом, мучили су их. Зверству није било краја, па су их стрељали преко стомака тако да су били живи кад су пали у јаме и када су их затрпали.
- Имали смо два коња, две краве и јуницу у штали, та јуница је данима гласно рикала пре него што су усташе дошле у село. Веровали смо да је предосетила пропаст и страшну судбину која нас је касније задесила - присећа се Душан. - Тог 24. јуна 1941. године отац се спремао с коњима да иде негде, али су наоружане усташе ушле у двориште и наредиле му да коње и стоку пусти на улицу, да узме најнужније ствари, новац и документе, да закључа кућу и да кључеве преда најближој муслиманској породици и да за посла сата буде на ливади Луке. Тамо смо потрпани у камионе и одвезени у Мартинброд, па у Кулен Вакуф одакле смо 30 километара пешачили преко планине, по киши и ветру до Босанског Петровца, до сабирног центра.
Заробљенике су тамо поделили у две групе - у једној су биле жене и деца, а у другој мушкарци.
- Једно вече отац је успео да се искраде и посети мајку. Она ме је тад држала у наручју и још увек могу да видим обрис очеве силуете у мраку - кроз маглу се присећа Душан. - Извадио је документа, дао их мајци јер је начуо да ће усташе убијати. Казао је да ће због тога покушати да побегне из сабирног центра. Успео је да се избави али је у првим биткама када су усташе кренуле ка Дрвару погинуо у јуришу. Према сведочењу очевидаца „пресекао” га је митраљез.
Кад је Душан с породицом стигао у Јасеновац нису били одведени у главни сабирни логор, већ у оближњи објекат где су већином биле смештене Јеврејке с децом. И њих су усташе убијале, па како Душан каже, „ћутите и чекате Божју милост пуни страха”. Према његовим речима једна жена је саветовала његову мајку да га преобуче у девојчицу, јер су дечаци први страдали.
- Бог затвара ум како не бисмо патили и како нас комшари не би мучили, те се не сећам како су наше свакодневице изгледале у Јасеновцу - истиче Душан додајући да не зна ни како је остао жив. - Владала је велика глад, добијали смо неку одвратну чорбу. Сећам се мајке како крај прозора стоји држећи у шаци мало парче проје с ког чупка и баца буђаве делове како би ме нахранила и како је издвајала покоје зрно пасуља из чорбе како бих имао нешто чврсто у желуцу.
Црвени крст из Женеве је до сабирних центара у близини Јасеновца дошао 1943. године и успео да избави одређени број жена и деце, међу којима је била и породица Новаковић и да их пребаци у Београд. - Били смо живи костури, грам меса није био на нама, па смо провели месец дана на опоравку, након чега смо послати у избеглиштво у друге породице - појашњава Душан. - Након ослобађања из логора сестра и ја смо се често разбољевали. Она је ноћу скакала из кревета, гребала по прозорима и зидовима, отварала врата и бежала од страха, док сам ја често боловао од крајника и упале уха.
У нади да ће се скућити Новаковићи су се 1944. године вратили у Бихаћ, али у њихов дом су се уселили други људи, те су две године касније колонизовани у Бачки Јарак, где су од својих сународника чули да је њихов отац погинуо у сукобима. Живот након рата се полако вратио нормалним токовима. Душан се школовао, био је изузетан ђак, изучио је занат и запослио се као возач, а потом и као кондуктер, а сестре су се удавале. Када је отишао у пензију 1994. године почео је да осликава иконе и пише песме о детињству, рату и мајци.
-Моје је срце чисто, немам мржњу у њему али не могу да заборавим оно што се догодило. Само ме мучи зашто се баш нама то морало догодити... - и дан данас се пита Душан.
Силвиа Ковач
