Том приликом добила је букет ружа, 100 белих и пет црвених, уз рођенданске стихове, мису коју је служио пречасни Роберт Ерхард, и молитву „Здраво, Маријо“, коју је посебно за Илонку певала оперска певачица из Српског народног позоришта Рената Старовић, те песму „Алелуја“, коју је на мађарском извео омладински хор „Свети Иван Капистрански“.
– Године су терет, али данас сам веома срећна – уз осмех је потврдила Илона Ковач, која и сама уме да се нашали на рачун својих година. – Изузетно је ретко да се тако сви окупимо, и чланови породице и пријатељи, познаници и комшије. А шта је тајна дуговечности? Увек сам живела скромно, па и данас, не пијем чак ни кафу. И треба увек много радити, бити у покрету. Ја сам целог живота много радила, ноћу кад нисам могла да спавам, везла сам ручне радове. И данас обрађујем своју малу башту, нико ми не помаже. Усисам, испеглам, кувам, веш не стављам у машину, перем на руке... Јесте тешко, али све урадим сама. И ја се чудим како толико дуго живим. Више пута сам осетила да је дошао крај, али, ево, и дан-данас сам ту. Никад се не зна унапред, то је тренутак у којем се нешто догоди или не.
Бака Илонка је рођена у Бачкој Тополи, а у Нови Сад је дошла са 16 година. Данас живи на Сателиту. Син је нежења и живи с њом. Од ћерке је дочекала и чукунунука, међутим, нико од њих не живи у Новом Саду. Чукунунука Патрика довели су у Нови Сад за Илонкин 102. рођендан, кад је имао четири месеца. Рођенданском слављу сада су присуствовали син, ћерка, унук, његова супруга и ћерка, односно Илонкина праунука.
– Док је била млађа, с баком је било као у војсци – ред, рад и дисциплина, мада сам ја био повлашћен и боље сам прошао него деца – сећа се унук Габор Бали, коме такође не мањка духовитости. – Рецимо, правила је колаче које сам ја хтео. Има и једна анегдота, кад смо дошли за Божић пре три године, тада је имала 102. Жалила се да је направила „само“ две врсте колача и није могла више јер је боле руке.
Подсећања ради, пре годину лист „Дневник“ и многи медији писали су о бака Илонки, која је тада пунила 104 године, што је било права атракција. Међутим, у односу на богату и нимало лаку животну причу, вероватно је у сећању свих који су тада чули за њу највише остала реченица упућена сину – осамдесетогодишњаку.
– Кад сам напунила 100 година, рекла сам му: „До сад сам ја то радила, а сад сам спремај своју собу!“ – насмејала нас је све Илона Ковач.
Б. Павковић
