Петроварадин, камен-темељац Новог Сада

Мада се Петроварадинска тврђава и њено окружење сматрају симболом Новог Сада, суграђани веома мало знају о историјату ове најстарије насеобине из које је настао град какав данас познајемо.
Malo se zna o istorijatu i zanimljivim ljudima Petrovaradina   Foto: S. Šušnjević
Фото: Мало се зна о историјату и занимљивим људима Петроварадина   Фото: С. Шушњевић

Насеље велелепних цркава, али и поприште сталних сукоба, те стратешка тачка преко које су пролазили многи народи, а неки ту и остали, задивљује и оне који тек загребу по површини њеног богатог живота.  О самом називу постоје многе хипотезе, а једна од најпоетичнијих је изведеница „град на стени чврст као вера”, настала од латинске речи „петра”, мађарске „вар” и турске „дин”.

– У новијој историји Петроварадина, до оснивања Хрватског културно-просвјетног друштва „Јелачић”, осим основне школе и библиотеке, није било ниједне културно-образовне установе – каже Марина Караванић, секретар Друштва које ове године обележава 15 година активног рада. – Спочетка смо радили у подрумским просторијама цркве. Ни данас немамо свој простор већ се састајемо у веронаучној дворани, али имамо спортску секцију, клапу, те школу тамбуре из које је израстао тамбурашки оркестар. Циљ нам је такође да упутимо људе на оно што је Петроварадин био од самог оснивања, а што је углавном остало непознато. Парадокс је што смо и сами много тога сазнали тек на симпозијуму организованом у част 300 година Текијске битке.

О самом називу постоје многе хипотезе, а једна од најпоетичнијих је изведеница „град на стени чврст као вера”, настала од латинске речи „петра”, мађарске „вар” и турске „дин”

У Петроварадину, каже наша саговорница, нема ниједне дворане у којој би се људи могли састајати, па се све њихове манифестације дешавају у Новом Саду.

– Некад су постојали биоскоп „Дунав” и велике кафане, који су служили, између осталог, и томе. Кафана „К Франкопану”, пре тога звана „К бијелом волу”, имала је дворану коју памтим по традиционалним и врло свечаним ватрогасним баловима. Интересантно је и похвално да се није само јело и пило већ и уживало у позоришним гостовањима. Некад је било не дај боже да жену не одведеш на ватрогасни бал, пола године зло у кући – додаје она уз осмех.

Фото: Петар Пифат у Улици Косте Нађа  Фото: С. Шушњевић

Сви историјски обриси који Петроварадин данас чине лепим, и грађевине и нематеријална баштина, датирају од ослобођења од Турака крајем 17. века. На месту где се одиграла велика битка 5. августа 1716, кад су страховито поражене Османлије – кажу да је осам дана трајало сахрањивање и уклањање тела са бојишта на Текијама – у захвалу Богу и небеској мајци подигнута је црква Снежне Госпе, која је прошле године прославила 300 година постојања. У дане ходочашћа литургија се служи на више језика те окупља и католике, и православце, и гркокатолике, због чега је можемо сматрати екуменском.

Фото: Црква Снежне Госпе на Текијама Фото: С. Шушњевић

– Мој чукундеда, пореклом Немац, дошао је у Петроварадин средином 19. века из Гајдобре – каже Петар Пифат, новинар у Хрватској редакцији радија РТВ и председник Друштва „Јелачић”. – Оженио се Петроварадинком Маријом Дојкић и тако се похрватио. Овде су рођени моји прадеда, деда и отац, па и ја. У Градићу, мада би се сви старији мештани побунили против овог назива јер је он за њих Град, живели су Немци, а у Старом Мајуру, од Београдске капије до Улице Божидара Аџије, Хрвати. Накнадно је изграђен Нови Мајур, који се протеже до Текија.

Петроварадин је захваљујући геостратешком положају и тврђави коју су подигли Хабзбурговци пружао сигурно уточиште. Након што је опасност престала, 1926. губи статус града и административно се уједињује са Новим Садом. Тако су 30-их година честитке и писма адресирани на његово име често завршавали у канти за смеће јер му је наметнут назив Нови Сад 4.


Први једнокрилац у Франкопанској

У Франкопанској, а данашњој Улици Косте Нађа, конструисан је први једнокрилни нискокрилац, према нацртима инжењера Рудолфа Физира. Авион са три седишта је по концепцији представљао новину за тадашњу авионску индустрију. Откупила га је 1936. Краљевина Југославија ради обуке пилота и демонстративних летова.


– Данас, не да није град, већ није више ни општина, него само месна заједница – каже Петар Пифат. – Мислим да је дуго био талац тога што је имао хомогену структуру која се сврстала на погрешну страну у Другом светском рату. Дуго је сматран и оазом великог католицизма. А свој идентитет, при чему не мислим на национални већ на културни, дефинитивно је изгубио након рата с доласком власти која је наметнула друге обрасце понашања.

Наш саговорник наводи да је велик део живота у Петроварадину провео је Илија Округић Сремац, песник, драматург, историчар, полиглота, композитор и 30 година петроварадински опат, који је заслужан за данашњи изглед текијске цркве. Био је поборник слоге између Срба и Хрвата, те веровао у уједињење источне и западне хришћанске цркве. Због тога је гледао да имплементира у ентеријер Марије Снежне кипове светаца које поштују обе групе верника. Његови стихови и поручују: „Весели се, Госпо, јер си наша мати, свима без разлике дијелиш благодати.”

– Иако је рођени Карловчанин и једнако плодоносан савременик Бранка Радичевића, суграђани су му се одужили само спомен-плочом на његовој кући. Сву заоставштину оставио је Матици српској, где се и данас чува у Рукописном одељењу – тврди Пифат.

Један од најстаријих храмова јесте прекрасна црква са пет олтара и самостаном на два спрата – Св. Јурај, коју су 1701. подигли исусовци, оснивачи 1713. прве основне школе у Срему, а 1765. прве гимназије. У Петроварадину је било и средиште фрањевачке цркве, у чијем су самостану од 1713. постојале филозофске студије, а од 1735. Висока теолошка школа, након чијег је укидања до 1786. део по део претваран у Војну болницу, данас најстарију активну медицинску војну установу у свету.


Франкова кафа

Млин који је држао Чех Храбовски постојао је у Качићевој улици. Пошто је ово вински крај, житарице су се сејале само за личне потребе. Будући да му није ишао посао, одлучио је да га претвори у млин за кафу, која је постајала све популарнија. Према његовој рецептури, коју је откупила позната фирма „Франк”, и данас се производи напитак препознатљиве ароме.


Међу важним особама коју би поменуто друштво хтело да сачува од заборава јесте Фрања Штефановић, коме је признато да је први у свету написао дечју оперу у којој све роле изводе малишани. Зато је у сарадњи са школом „Исидор Бајић” из Новог Сада и хором „Бајићеви славуји” обновило јединствену „Шумску краљицу” и уврстило је поново у репертоар. Иако је био професор музичког у петроварадинској основној школи, а касније и директор, све до смрти, она данас носи назив „Јован Дучић” (пре тога „Владимир Назор”). На њој постоји једино табла с његовим именом, што уме да збуни посетиоце – каже Пифат.

Већи део живота провео је у Петроварадину и Станислав Препрек, велики композитор и ненадмашни маестро на оргуљама, чије свите због своје захтевности и данас ретко ко може да одсвира. Под његовим окриљем радио је књижевни клуб у оквиру библиотеке.

Фото: Детаљ са покладног карневала. У позадини је део гостионе „К Франкопану“ Фото: приватна архива

 

– До 1939, у недељу која претходи почетку коризменог предускршњег поста, одржавали су се покладни карневали, целу годину припремани под будним оком управе и Карневалског друштва. У поворци и кратким игроказима учествовали су Петроварадинци, од најмањих до најстаријих. Времешни суграђани причају да су деца из новосадских школа бежала како би гледала призоре на покретним колима. Иако су имали забавну форму, њихов циљ је био да укажу на одређене друштвене проблеме – додаје наш саговорник указујући нам на још један елемент којим се може поносити овај крај.

Слађана Милачић

 

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести