„Петра” на латинском значи стена, „вар” је на мађарском град, а „дин” је на турском вера, тако да се комбинација та три израза може тумачити као „град на стени чврст као вера”. Друга по величини тврђава у Европи изграђена је на месту некадашњег средњовековног утврђења, а назив Гибралтар на Дунаву добила је још у време градње, која је с мањим прекидима трајала 88 година, од 1692. до 1780. Некада војно утврђење данас је популарна туристичка дестинација, где је смештено стотинак атељеа, а ту се налазе и музеји, галерије, ресторани, кафићи... Осим туриста, љубитеља историје и уметности, на Тврђаву долазе и посетиоци жељни доброг провода јер се ту сваког лета традиционално одржава Егзит, један од најпопуларнијих музичких фестивала у Европи и свету.
Посебан значај Тврђава добија доласком новог освајача – Османлија. Турци су с 40.000 војника, предвођени великим везиром Ибрахимом стигли под зидине Петроварадина у јулу 1526. године, док се султан Сулејман Величанствени улогорио код Илока. Након двонедељне опсаде, Османлије освајају војно утврђење, а Петроварадин, с делом Угарске државе, пада под њихову власт све до Великог бечког рата (1683–1699). Након упада у Аустрију и неуспеле опсаде Беча, Османлије се повлаче и у низу пораза напуштају већину градова, укључујући и Петроварадин. Главнина аустријске војске стигла је у Петроварадин 18. јула 1688. године, када је одлучено да се тврђава ојача. Решени да Турцима не дозволе повратак, Аустријанци руше стару средњовековну тврђаву и подижу комплекс по тада најмодернијем систему градње фортификација. Локацију су изабрали јер је то једина стена на Дунаву, с које се пружа поглед на околину те је преглед ситуације добар.
Иако се кућа гради од темеља, тадашњи неимари кренули су од врха па наниже, те су прво подигли такозвану Горњу тврђаву, која представља најмањи, али највиши и стратешки најважнији део. Камен темељац постављен је на Горњој тераси 18. октобра 1692. године, када је започета градња новог објекта, модерне тврђаве с више одбрамбених бедема звездастог облика. Упоредо с Горњим градом на стени, у подножју је грађен Доњи, где су били смештени војници и радници. Када су се спустили до земље, неимари су почетком 18. века почели да копају подземне ходнике и да се шире, а пре тога је 1699. године у Сремским Карловцима договорено примирје између Аустрије, Пољске и Венеције, с једне стране, и Отоманске империје, с друге.
Изграђена на 122 хектара, на узвишењу које доминира околином, са 16 километара подземних ходника и 12.000 пушкарница, Петроварадинска тврђава била је неосвојива за тадашњу ратну технику. На највишој тачки комплекса налазе се Бастион и бедем, а на месту где је скулптура „Борба јелена” некада је било командно место и одатле је Еуген Савојски управљао војском. У доњим деловима, где су некада биле коњушнице и магацини, данас су смештени атељеи, и сматра се да је то једна од највећих уметничких колонија у Европи. Дуга касарна могла је да прими 10.000 војника, а од 1960. године претворена је у тада државни хотел „Варадин”, односно у новије време „Леополд”.
У периоду након Карловачког мира, Тврђава полако добија свој облик. Саграђени су бастиони, равелини (равлени) и контрагарде на Горњој тврђави, и положени темељи сталних објеката. Саграђен је нови мостобран и мало утврђење на Великом ратном острву, док су бедеми Доње тврђаве сазидани 1711. године. Избијање новог аустријско-турског рата (1716–1718) прекида радове, када Османлије, у жељи да измене услове Карловачког мира, крећу у поход. Принц Еуген Савојски долази у Футог 9. јула 1716. године, а 26, 27. и 28. јула велики везир Дамад Али-паша прешао је Саву с око 120.000 војника. Изванредна офанзивна тактика Еугена Савојског и вођење трупа његових генерала решило је одлучујућу битку с двоструко бројчано надмоћнијим непријатељем за четири сата. Турски војсковођа Дамад Али-паша гине, а његово тело пренето је у Београдску тврђаву, где је и сахрањен.
Будући да је граница граница између Аустрије и Турске померена са Срема на централну Србију, Тврђава губи свој ранији значај и долази до застоја у градњи, те су од 1728. године до 1753. обављани само нужни радови. Након тог периода мења се изглед Воденог града, Горње тврђаве, мостобрана, „хорнверка”, срушени су неозидани бедеми „кронверка”, а граде се нове касарне, барутни магацини, стаје и топовске шупе и коњушнице, и ти радови трајали су до 1766. Војни инжењер и командант минерског корпуса мајор Шредер почиње 1764. године реализацију контраминског система, односно градњу подземне војне галерије испод „хорнверка” у дужини од 16 километара, а израда тог система трајала је до 1776. Завршни грађевински радови обављани су од 1780. до 1790, када Петроварадинска тврђава постаје најсавремени и најбоље опремљен објекат тог типа у целој Монархији.
Након Првог светског рата, Тврђава постаје део новоформиране државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Пошто су, развојем војне технике, тврђаве саграђене током 17. и 18. века изгубиле стратешки значај и намену, тадашњи војни врх одлучује да потпуно или делимично сруши тврђаве у Београду, Осијеку, Броду, Рачи, Карловцу... Слична судбина задесила би и Гибралтар на Дунаву да пуковник Драгош Ђелошевић, који је био задужен за рушење, није одлучио да Петроварадинску тврђаву сачува јер му је, како се говорило, била „сувише лепа да би је срушио”.
Насељавање од преисторије
Човек у континуитету настањује простор петроварадинске стене од преисторије до данас, а археолошка ископавања током 2018. године показала су да је од преисторије насељено и подручје Доње тврђаве. После неолита ту су се смењивале различите културе. Келти се настањују око 100. године п. н. е., а утврђивањем границе на Дунаву, сто година касније Римљани подижу тврђаву Кузум, коју у петом веку разарају Хуни. У доба Византије на месту Петроварадинске тврђаве било је утврђење Петрикон, а половином 13. века ту долазе католички монаси.
Између 1922. и 1924. године, приликом изградње првог сталног друмско-пешачког моста између Петроварадина и Новог Сада, срушен је готово цео мостобран. Истовремено је приликом градње приступног пута на десној обали Дунава порушена Водена капија, као и део казаматских просторија западног дела Воденог града. Пред Други светски рат, 1939. године, проширен је пут ка Сремској Каменици и Петроварадину и срушени су део Воденог ретраншмана и Унутрашња каменичка капија, док су испред Београдске капије порушени делови спољашњег утврђења. Аустријски истраживач Рудолф Р. Шмит запазио је тада да се „Тврђава све више руши”, а изградња пута чинила му се недовољно оправданом, те је сматрао да би пут око Тврђаве, односно преко Транџамента, био боље и исплативије решење.
На Тврђави, у Петроварадину и његовој ближој околини, пред Други светски рат је изграђен појас бетонских бункера за смештај митраљеза и посаде која га опслужује. Распадом Краљевине Југославије, Петроварадин улази у састав новоформиране Независне Државе Хрватске. На Тврђави су биле Пилотска школа, противваздушна одбрана, а касније и команда СС трупа. С тог места покренут је већи број акција за уништење партизанских снага на Фрушкој гори. До септембра 1944. више од половине Петроварадинског гарнизона прешло је на страну Народноослободилачке војске, а утврђење је ослобођено 23. октобра исте године, сат после поноћи.
Након Другог светског рата, 1948. године Тврђава је стављена под заштиту државе, а на Дан републике 29. новембра 1951. године, највећи део објекта свечано је, по први пут, отворен за посете грађанства и од тада наовамо смењивале су се надлежности над тим комплексом. Детаљни урбанистички план Петроварадинске тврђаве урађен је још 1988. и тада је сачињена обимна докумантација о стању објекта. Формирање силних управа, одбора и комисија, уз сву урбанистичку документацију, заштите, комуналне организације и сл., ипак није спречило девастацију комплекса, те је Слободан Јовановић приметио да планова и програма, идеја и визија не мањка, али је реализација проблем. Он је 1996. упозоравао да је неопходна санација, те програм конзерваторско-рестаураторских мера.
Ј. Вукашиновић
