На мађарском језику „телеп” значи насеље и вероватно је због каснијег насељавања задржало тај назив.
У почетку је већински живаљ био мађарски, а касније се досељавају Срби и грађани других националности. Већ 1889. године од тадашњег Адамовићевог насеља развија се Северни Телеп, док се 1902. године развија и Јужни Телеп. Тада су та два насеља, Даранијево и Адамовићево, раздвојена у две засебне градске четврти.
Град се ширио и гутао зарасле ледине и баре, које су постале улице и баште с воћњацима. Некадашње тло, где су се населили први досељеници, било је ретуширано заборавом и Телеп се видно развио у познати крај с даровима добре земље, који је исхрањивао многобројне породице. Становници Телепа не само да су користили своје производе за личну употребу него су по новосадским пијацама и продавали цвеће, воће и поврће.
Граја веселе и раздрагане дечице одувек се чула на оближњем Дунавцу. Она су се углавном брчкала, пливала и уживала у великим унутрашњим, црним гумама аутомобила и била осигурани празним тиквама, везаним за надлактицу. Родитељи су децу погледом пратили из дебелог хлада, једући храну донету у шерпама, или су пак роштиљали. Све се то заливало пивом, расхлађеним у води. Да такав вид хедонизма буде потпун, обавезна је била велика лубеница, која се, везана канапом или у нецу, такође хладила у Дунавцу.
Звекет кашика и плеханих тањира прекидан је у тренутку када би се на насипу појавио специјални трицикл, којим је управљао симпатичан момак, обучен у беспрекорно белу, испеглану униформу. Огласио се трубицом и тада ништа није могло утицати на еуфорију која је захватила малишане. У трен ока су се окупила око сладолеyије и нестрпљиво чекали да на њих дође ред. Сласне кугле, ледене и примамљиве, шириле су деци зенице од среће и задовољства. Није ни чудо, јер се већ тада уважавало мишљење да је то један од најбољих сладоледа у граду. Изгледа да и сада, у 21. веку, доста њих тако мисли. С правом.
Био је тај доброћудни сладолеyија популаран и по томе што је давао сладолед и на реверс, а није био злопамтило ако је неко „заборавио” да плати дуг.
Тај момак, сада господин у осмој деценији живота, увек у оделу, с неизоставним шеширом на глави, радо дочекује своје муштерије у породичној посластичарници на Телепу, на углу улица Јожефа Атиле и Петефи Шандора. Данас је власник његов син Арслан, који успешно наставља традицију вредних Горанаца. Незамисливо је да је икада била празна, и по цичи зими, јер сталне муштерије дођу макар да попију кафицу, прочитају новине, проћаскају с господином Есадом Рашитијем, али се и осладе неком оријенталном посластицом. Једноставно, Телепчанима и не само њима, ово је кутак за ширење добрих вибрација.
Када мало отопли и буде сезона сладоледа, ту су обавезни редови и препуни столови оних који за тренутак све забораве и концентришу се на задовољавање свог непца, уживајући у дивним укусима великих кугли сладоледа, сочних колача или густирајући хладну бозу и лимунаду.
Велика одговорност
Витрине посластичарнице “Телеп” красе предивне шампите, кремипте, чувене баклаве и још неке посластице. Осим бозе и лимунаде, преко лета се продају млечни и воћни сладоледи, по које долазе и из околних места, а наруyбине некада изискују целоноћно радно дежурство. То већ, само по себи, говори о квалитету. Реклама није ни потребна. Све се то одвија уз надзор савесног Есада јер, како он каже, велика је одговорност коју носе, да би себи дозволили неки кикс.
Отац господина Есада је давне 1936. године дошао у Нови Сад да у посластичарници „Пеливан” изучи занат. У то време се, осим пријављених оријенталних посластица, у тако специјализованим посластичарницама није смело производити ништа друго. У радионицама су вешти мајстори учили шегрте како се праве баклаве, тулумбе, сутллијаш, халве, ратлуци, урмашице и сличне сочне ђаконије.
Оцу се допао Нови Сад, изучио је и научио много тајни заната те је 1958. године преселио своју породицу и отворио малу посластичарницу на Телепу. Локација је била добра јер је у близини био биоскоп, а биле су и игранке викендом, те је увек било муштерија. Кратко време се продаја одвијала у киоску, али се убрзо све вратило у пређашње стање. Успут је сладолед продаван и на поменутом насипу, као и на телепским улицама.
Тада је кретање било некако ограничено, наравно, само неписаним, локалним прописима. Наиме, знало се и за тада за жестоке момке, који су љубоморно чували „своје” територије. Граница на Телепу била је рампа на крају Улице цара Душана. Неретко су се момци из разних делова града – с Детелинаре, Подбаре, Клисе – сукобљавали из разних, само њима знаних разлога.... Телепчани су важили за оне којих се требало чувати!
Мали Есад се сасвим уклопио у средину, мада није баш владао језиком, но касније је научио чак и немачки, прилично добро. Стекао је добре другаре, с којима се и данас дружи. Са суседима нису никад имали проблема. Једино су им, у скорије време, деведесетх година, оштетили излоге хулигани, који су по нечијем налогу, то чинили и на осталим објектима чији су власници несрпске националности.
Шприцер боза – специјални напитак
Специјални напитак ове посластичарнице је шприцер-боза, која је популарна као комбинација лимунаде и бозе. То пиће се сада ређе прави, и у граду мало ко још има то у понуди.
Штета, јер је хранљива и веома здрава, а највећи акценат је у њеној освежавајућој моћи. Поготово је препоручљива дојиљама, пошто иницира лактацију.
Како је отац побољевао, Есад је, не баш својом вољом, завршио средњу школу у Новом Саду, посластичарски смер. Разред је био мешовит јер није било довољно ђака за поједина занимања, али су праксу учили код одређених мајстора. Он је учио у радионици „Блед” и посластичарници, односно ресторану „Загреб”. Био је одличан ученик и извештио се у справљењу баклава.
Коначно је 1972. године преузео од оца радионицу и довео целу породицу, четири брата и сестру, које је сам ишколовао. Тако је Есад Рашити рано постао веома одговоран, свестан као глава породице. Није пропуштао ниједну прилику да покупи знање од других код којих је радио или помагао, јер се у таквим занатима тајне преносе само с колена на колено и веома су важне најмање финесе да би дотични производ био савршен. Највеће знање је стекао у радионици „Пеливан”, где је власников син био његов најбољи другар.
Убрзо се прочуо по квалитетним оријенталним колачима, сладоледу и бози, што је привлачило нове муштерије. Нарочито је, као и данас, водио рачуна о хигијени и ниједном нису имали санитетску забрану за рад.
Један од браће је такође био оријентисан на посластичарски занат и данас има своју радњу код Бетаније.
Есад је полако и паметно распоређивао своју добит, улагао у справе и апарате. Купио је машине у Италији, као и рецепт за сладоледе, по којима су они популарни. Ипак, је временом применио нешто од свог властитог знања и такав сладолед је био високо цењен код Новосађана.
Основао је своју породицу и најстарији син Арслан, мада је завршио Електротехничку школу, ипак је преузео посао од оца и наставио породичну традицију.
Он воли овај град и осећа се као Телепчанин, поносан је на свој успех, своју породицу и занат, а резултати тога виде се у редовима и потражњи онога што вредне руке сваки дан успешно створе да би људима улепшале макар део живота.
Олга Бланарик Шаде
