Тако причу о Павлу Бељанском, захваљујући чијој љубави према уметности и истрајности је Нови Сад дом једне од најлепших збирки српске уметности између два светска рата, започиње за „Дневник“ туристички водич Ксенија Васин.
Павле Бељански рођен је у Великом Градишту као треће дете, а у другој години живота његова породица се сели у Свилајнац, где Павле завршава школу. Како Ксенија Васин прича, Павле школовање наставља у Београду, а 1910. године полаже испит зрелости у Првој београдској гимназији.
– Уследио је Први светски рат, у ком је и сам учествовао, а после којег је отишао је у Француску и на чувеној Сорбони се уписао на студије права – наводи Васин. – Захваљујући образовању и пословима младог дипломате, Павле Бељански је живео и радио у европским метрополама – Стокхолм, Берлин, Варшава, Беч, Париз, Рим, а тај пут га је водио ка упознавању уметности и сакупљању уметничких дела.
Како наша саговорница говори, на почетку прикупљања уметничких дела много му помаже тетка по оцу, која је и сама велики познавалац уметности и колекционар. Боравећи у Европи, Павле посећује велике музеје и галерије, где за себе сакупља дела страних уметника.
– Међутим, Бељански је схватао да никада неће моћи да поседује највреднија дела једног Тицијана јер се она већ налазе у музејима и некако инстинктивно је променио своје поље интересовања – открива Ксенија Васин. – По повратку из Беча у Београд, Бељански је почео да се упознаје и дружи са младим уметницима, међу којима се већина школовала на академијама у Минхену, Бечу, Будимпешти, Прагу, Фиренци, Риму, а највише у Паризу.
Ксенија Васин даље наводи да Бељански 1929. године добија премештај у Париз, где се већ налазе Сава Шумановић, Петар Добровић, Мило Милуновић, Стојан Аралица и Петар Лубарда, те он тих година постаје мецена и велики пријатељ уметника.
– Павле је имао префињени укус за уметност, што се види у делима која чине његову колекцију, а уметницима је пружао и материјалну подршку, поготово између два рата, када је ситуација била изузетно тешка – објашњава наша саговорница. – Са многима од њих био је веома близак пријатељ, а Петру Лубарди, Милу Милуновићу и Кости Хакману био је венчани кум.
Павле Бељански има визију да његова збирка једног дана постане музеј, те како Васин наводи, током тридесетих година прошлог века, он интензивно прикупља дела, па већ пред почетак Другог светског рата, он има заокружену колекцију.
– Други светски рат донео је невоље и губитке, а у савезничком бомбардовању Свилајнца настарадала му је породица – прича Ксенија Васин. –Оставши сам, Бељански је почео да размишља да своју колекцију поклони српском народу, баш у спомен страдалих чланова породице.
Од краја Другог светског рата до 1957. године, када је основана Спомен-збирка, колекција Павла Бељанског није имала стално место боравка, па је, према речима Ксеније Васин, она изложена у Градском музеју у Сомбору и у Музеју града Београда, где треба да остане, али до тога не долази. Како Бељански има јасне захтеве за смештај своје колекције и истрајан је у томе, он тражи здање намењено само за уметничка дела која је прикупљао годинама.
– Коначно, наишао је на разумевање у Новом Саду и Војводини, те је Спомен-збирка Павла Бељанског смештена у зграду архитекте Ива Куртовића, чији је нацрт изабрао сам колекционар, а учествовао је уређивању простора и намештању сталне поставке – истиче Ксенија Васин. – Захваљујући знању, жељи, љубави и истрајности једног правника и дипломате, Нови Сад има диван драгуљ српске уметности настале између два светска рата.
У сарадњи са Удружењем туристичких водича Новог Сада, лист „Дневник“ ће објављивати приче и занимљиве анегдоте о историји и архитектури града, знаменитим људима, гастрономији, као и скривеним или заборављеним пределима који красе Српску Атину.
Д. Андулајевић
