Поставка је резултат сарадње Средње машинске школе и Музеја с циљем да посетиоци сазнају више о историји занатства у Војводини на основу оригиналних предмета, али и оних који су израђивани у школи, а који пружају драгоцени увид у то како је изгледала њихова практична настава.
По речима Сташе Арсеновић Копривице, идеја изложбе је да се укаже на обичан предмет који има свака кућа – чекић. Занимљиво је да је реч о алату који је „преживео” још од каменог доба.
„Његова намена да удара и закуцава, као и основни облик, остали су исти, једино се мењао материјал од којег се правио, а нашао је намену у разним занатима, наукама и свакодневном животу, па тако постоји свима познат кућни чекић, те онај који се користи у опанчарском, папуyијском, обућарском, зидарском, калдрмyијском или браварском занату, а ту је и тучак за месо“, објаснила је Сташа Арсеновић Копривица, и додала да су изложени и специјализовани чекићи који се користе у разним струкама, попут медицинске, железничарске или графичарске.
Алат и музика
Одушевљење публике изазвао је наступ студената Музичке академије, с Катедре за удараљке, који су на отварању изложбе свирали посебним удараљкама, односно малим чекићима, на инструменту маримба, да би показали да је тај алат нашао намену и у уметности.
Осим при свирању музичких инструмената, чекић се користио и за комуникацију. Ту необичну намену описује текст о бачкобрестовачком ковачу и поткивачу који је желео да његови наковњи буду „звонки”. Наиме, он би на наковњу производио одређени звук да би позвао супругу да донесе ручак, дете да помогне у радионици, али и да би позвао шегрта.
Сташа Арсеновић Копривица истакла је да је, осим стицања знања, циљ изложбе да се укаже на значај очувања старих заната који увелико ишчезавају, а ради се о нематеријалној културној баштини.
Професорка Ивана Влајков открила је да је Средња машинска школа за изложбу дала 24 чекића, који су сакупљени од њених колега, али и из школских радионица.
„Предавајући о чекићу и начину његове израде, било ми је занимљиво како да тако једноставан алат утиче на све врсте радова и да нема домаћинства у којем се не може наћи“, појаснила је професорка Влајков.
„То ме је и подстакло да их скупљам, а након неког времена, схватила сам да не поседује свако 24 чекића разних облика и намена па сам дошла на идеју да понудим сарадњу Музеју Војводине. Посебан куриозитет је чекић нашег ученика који је 1958. године уписао нашу школу и направио чекић који су професори тада оценили као лош.“
Међутим, када је завршио школовање и постао врстан мајстор, цео живот је користио тај „лош” чекић.
Посебан утисак на професорку Влајков оставио је технички цртеж чекића који су ручно, тушем, цртали ђаци који су Средњу машинску школу похађали 1985. године. Осим њега, изложен је и цртеж чекића који су ученици комијутерски израдили прошле године. Наша саговорница запазила је да се они по квалитету и прецизности нимало не разликују, већ да су они који су га израдили 1985. године били једнако педантни и прецизни као што су данас машине.
С. Ковач
