Нажалост, много чему не посветимо време, ни пажњу, док се некоме близу нас или нама нешто не догоди. Ипак, да није увек све црно и да наде има, доказ је и деветнаестогодишњи Марко Босак из Каћа, млади спортиста, који је имао непуних 15 година када му је установљен дијабетес тип 1.
- Не знам зашто, али требало би да је највећи проблем како то рећи пријатељима или кад упознајете неког новог – наводи Марко. - Углавном, људи нису довољно упућени у ту тему, мисле да је дијабетес преносива болест, склањају децу од тебе... Ја никад нисам имао проблем да причам о томе. Кад сам сазнао да имам дијабетес, вратио сам се у школу и обавестио другове и професоре. Сви су то добро прихватили и показали разумевање, објаснили су ми да није страшно и где год сам се нашао, није било дискриминације.
Дијабетес је установљен изненада и из непознатих разлога.
- Болео ме је стомак, отишао сам у болницу и тамо провео три дана – сећа се Марко Босак. – Пустили су ме кући, а нису ми урадили крвну слику, сећам се да сам наредног јутра устао малаксао, једва сам ходао. Баба је имала апарат за мерење шећера у крви, па је предложила да измерим шећер и био је око 24, а граница нормале је 7,8, мада подложна је и променама. Тата ме је носио до болнице.
Марко Босак бави се спортом готово цео живот. Дуго је тренирао пливање, а пошто у Каћу, како каже, сви тренирају рукомет, ни он није био изузетак. Поред тога, бавио се фудбалом, кошарком, џудоом и бразилском џијуџицом, која му је и сад омиљени спорт. Готово сваки од тих спортова донео му је медаљу. Кад је добио дијабетес, почео је да тренира атлетику.
- У то време тренирао сам бразилску џијуџицу, а месец дана након што сам сазнао да имам дијабетес одржавало се школско такмичење у атлетици – наводи Марко. – У томе сам учествовао сваке године, још од основне школе, био сам добар у скоку увис. Те године стигао сам до Државног првенства, што је за мене било неочекивано, био сам изузетно задовољан собом и до краја се испоставило да сам био први у држави. То ми је звучало нереално, али тада сам почео да се бавим атлетиком. Нисам могао у исто време да посветим пажњу џијуџици, школи и атлетици, само је то био разлог што сам се џијуџице одрекао, иначе дијабетес ми није стварао никакве тегобе. Напротив, добро је тренирати и лакше је тада контролисати шећер.
Марко је очекивао да ће дијабетес значајно изменити његов живот, али није. Почео је здравије да се храни, у атлетици је са Државног првенства донео велики број медаља. Двапут је освајао злато, више пута сребро и два пута бронзу. О дијабетесу није много говорио са другима чија је судбина слична или иста, али на лечењу је упознао девојку која такође има дијабетес и данас су најбољи пријатељи.
- Све је у реду уколико контролишете шећер, у противном долази до различитих обољења. Особама с дијабетесом поручио бих да не брину, он заиста није опасан ако сте дисциплиновани, а свима кажем - живите сваки дан као да вам је последњи – поручује Марко Босак.
Б. Павковић
