Србуловић: Велика народна скупштина–остварење сна

– Укидањем Војводства Србије и Тамишког Баната 1860, положај српског народа у Хабзбуршкој монархији је почео да се погоршава. То је постало драстично након Аустро-угарске нагодбе 1867,

те Угарско-хрватске, 1868. У угарском Сабору је 1907. усвојен Апоњијев закон који је предвиђао да у Угарској до 1947 више не буде немађара, а на захтев Угарске владе, Франц Јозеф укида 1912, Црквено-школску аутономију – сведочи о „предигри“ Велике народне скупштине, одржане у нашем граду 25. новембра 1918. године историчар и градски хроничар Ђорђе Србуловић.

– Да није било величанствених победа српске војске – данас у Војводини не би било Срба, или би их било отприлике колико у данашњој Мађарској – неколико хиљада у нестајању. С друге стране – стално се губи из вида да Велика народна скупштина у Новом Саду није никакав преседан, нити изузетак – тврди Србуловић. – Такве скупштине су држане у Прагу, Загребу, Руми, по многим местима у Босни, а после новосадске, држана је и подгоричка. С треће стране – владе у Бечу и Пешти нису контролисале ни зграде у којој су заседале па је била неопходна међународна комисија с француским дипломатом Андреом Тардијеом и мноштвом научника да утврди границе Мађарске и Аустрије – јер оне нису имале елементе које чине државу. Са четврте стране – Пречанска Србија себе никад и није доживљавала другачије већ као део јединственог српског народа и државе. Зато је свеопшти народни сан, не само у Преку, био – освећење Косова и обнова царства Душанова.

Колико је далекосежна чињеница да су наши преци и формално желели и успели да се уједине прво с матицом Србијом па да тек онда уђу у заједницу јужнословенских народа?

– Лично сам мишљења да би Банат, Бачка и Барања – као историјска Војводина – постали део Краљевине Србије и без Велике народне скупштине. Али је јасно изражена народна жеља била силан и добродошао аргумент на мировним конференцијама. Тријанонски мир, потписан 1920 – који ми прећуткујемо, уместо да га славимо – потврдио је одлуке из Новог Сада. Та чињеница – да се ишло на присаједињење с Краљевином Србијом – омогућила нам је да смо и данас део Србије, а не избегла и прогнана лица.

Међутим, та одлука није плод никаквог успаљеног национализма, већ нешто најприродније и најнормалније. Црњански у есеју „Лепота ђенерала Стратимировића“, говорећи о Србима испод и изнад Саве и Дунава, констатује ту чињеницу речима: „Одувек је то једна земља“. Њему, као истинском Војвођанину – и то најумнијем – треба веровати.

У нестручној јавности се често могу чути примедбе, најчешће од политичара аутономистичке провенијенције, да се у случају ујединитељске одлуке Велике народне скупштине радило о вољи и жељи свега трећине становника данашње Војводине?

– Велика народна скуштина у Новом Саду, као и мноштво других у то време – резултат су става председника највеће силе победнице у Великом рату – Вудроа Вилсона. Тај став прихватиле су француска и Британија, а резултати изјашњавања верификовани су међународним мировним споразумима. Могло је милион одсто становника да се изјасни у не знам којем правцу – да је став сила победница био другачији – до изјашњавања не би дошло. Краљевина Србија је била сила победница и сигурно би се територијално проширила и без скупштине. У нашој најширој јавности се мало зна о Скупштини у Прагу, 27. октобра 1918, када је изгласано одвајање од А-У и стварање Чехословачке, као и о Скупштини у Загребу 28. октобра, када је донета иста одлука о одвајању и стварању Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Одлуке тих скупштина признаје и последњи А-У цар Карло, штавише, псеудодржави, створеној у Загребу, поклања (лако му је да даје оно што тада није контролисао) А-У ратну морнарицу. Народна већа и народни одбори су постојали и у Немачкој, као и у А-У, али су они били у рукама револуционарних, бољшевичких кругова.

Дакле, није било спорно издвајање из А-У, једино што је мањина желела да то издвајање иде „преко Загреба“. Хрватско становништво у Петроварадину, од краја октобра 1918, прави свакодневна славља у знак радости што је пропала А-У, те што ће доћи до стварања јужнословенске државе. Погледајте спомен-обележја која говоре о том добу – једно стоји на фасади католичке цркве на Текијама. Слично је и међу Хрватима у Руми, итд. Тако да су ставови тих политичара засновани како на незнању, тако и на злој намери.

Занимљиво је да су пођеднако право гласа, али и самог избора за посланика Велике народне скупштине имале и жене, што је у то време врло ретко и за „колевке демократије”?

– Јаша Томић, истински државник, у свом политичком деловању кроз Радикалну странку, али и у својим политичким списима, упорно инсистира на равноправности жена и њиховом укључивању у политички живот. На Скупштини је било седам жена посланика, а жене су имале и право гласа приликом избора посланика за Скупштину. Треба рећи и то да су активистикиње тадашњег женског покрета међу Српкињама, попут Јашине Милице, или Савке Суботић, на пример, биле дубоко утемељене у православној традицији и у српском идентитету. Па, управо су захваљујући томе, и могле да буду савремене! Данашње „боркиње“ – које се темеље ни на чему – су конфекција: кад чујете једну – чули сте све. Празнина која је у супротности са Животом, чак и против Живота.

Како се, у историјском контексту, може коментарисати то да су исти прваци српског народа (др Јоца Лалошевић, Васа Стајић....) који су тако одушевљено прихватили уједињење, недуго потом постали велики заговорници аутономије Војводине на основу њене „посебности”?

– У времену о којем говоримо тачно се знало шта је битно: битан је био идентитет, а он је био српски. Менталитет: Бачвани, Херцеговци, Црногорци, Сремци – био је споредан и неважан – фолклор, етнологија. Ви наводите почетак „великог тумбања“, који нам је донео „политику“ да је менталитет битнији од идентитета. Нормално је да љубав према завичају јача љубав према Отаyбини, другачије – не. Људи које помињете тек су у тумачењима постали оно што њихови данашњи тумачи тврде да су били за живота. Могуће је да ће тумачи још „унапређивати“ њихове ставове. Јавља им се.

Јужнословенски народи који су након победе Србије у Првом светском рату најзад стекли националну слободу, данас се изругују „српском опанку” и тврде да их је те 1918. године наводно „поробио”?

– Наше је да направимо државни, правни и сваки други отклон од Југославије и наставимо тамо где је Краљевина Србија стала 30 новембра 1918. Да се оградимо од бивше браће и пустимо да напредују без нас.

М. Миљеновић
 

Ауторски опус

Ђорђе Србуловић је рођен у Новом Саду 1963. године, дипломирао је на Филозофском факултету, Група за историју. Од 1991. запослен је у Заводу за заштиту споменика културе Града Новог Сада. Објавио је мноштво радова из области заштите културних добара, прошлости Новог Сада, насеља у Војводини, историје Србије и српског народа. Аутор је књиге „Кратка историја Новог Сада“ (3 издања), Нови Сад кроз успомене старих разгледница“, „Атлас улица“, „Бој изнад векова – 100 година Првог балканског рата“...

Неистражене чињенице

По Србуловићевим речима, мада наизглед у потпуности испитани, догађаји који су Великој народној скупштини претходили, али и они пре ње, заслужују обимна додатна истраживања
– Треба обрадити улогу масонерије у догађајима од 1903, довођења Карађорђевића, Младе Босне... И данас су значајан фактор у креирању српске судбине. Ту леже многи одговори. Велики рат је њихов пројекат – каже он.

 

EUR/RSD 117.7999
Најновије вести