Дочекао нас је председник Добровољног ватрогасног друштва (ДВД) у Кисачу Мирослав Филипов, који каже да је ситуација за рад данас далеко тежа него што је била пре пола века, али и поред тешких услова, с поносом и великим жаром раде свој посао.
– Захваљујући тадашњем краљу, који је сматрао да свако насељено место с више од 3.000 становника мора имати једну ватрогасну чету на професионалном или добровољном нивоу, настала је и наша чета те давне 1933. године – почиње причу Мирослав Филипов. – Тадашњи професор у нашој школи, велики ентузијаста Михал Парницки почео је да се бави идејом и заједно са Занатским удржењем које је постојало у склопу месне заједнице, 24. априла званично основао Ватрогасну чету. У тим почецима добили су нешто опреме од Града, малу просторију у дворишту месне заједнице за окупљање, затим запрежна кола, која су вукли коњи и слично.
Након неког времена, како каже наш саговорник, долази до омасовљавања чете, која је била на добровољној бази, али само за гашење пожара, да би седамдесетих година ДВД „Кисач”, после Будисаве, било најмасовније друштво у општини. У оно време је било доста старих кућа прекривених кукурузовином или трском, шупе су биле од сламе, тако да је и било потребе за ватрогасцима.
– Касније, шездесетих година, јавила се потреба за оснивањем Ватрогасног дома, када је Михал Парницки, који је иначе био наш доживотни председник, али и председник Ватрогасног савеза града Новог Сада, много година, заједно с месном заједницом прикупљао новац преко доприноса и неких спонзора за његову изградњу – каже наш саговорник. – Некада је на овом месту била стара Египска школа, која је наменски срушена за изградњу дома. Затим је, на истом месту где почиње Ватрогасно друштво, направљена данашња Основна школа „Људовит Штур”, као и Ватрогасни дом и 1974. године је Парницки примио кључеве новог објекта. Пошто у оно време дом није могао бити приватно власништво, као власник се водила МЗ Кисач, која је потом дала дом на трајно коришћење Добровољном ватрогасном друштву „Кисач”.
По Мирослављевим речима, с изградњом озбиљног објекта, морала се обновити и опрема, те су тако добили три возила, од тога два навална, која садрже малу количину воде, а много опреме, и она излазе прва на интервенцију. Осим тога, добили су и пратећу цистерну, која долази и снабдева навално возило водом. Сада нема толико потребе за њом јер могу да се прикључе на хидранте. Данас користе сву опрему из тог периода, ништа се није мењало, али се надају да ће у наредном периоду нешто кренути набоље.
– Све што се радило, било је на добровољној бази, ништа се није плаћало, а неко време је постојао ватрогасни фонд у Граду, који је помагао друштва кроз опреме, униформе, горива, мазива и слично – каже Филипов. –Ватрогасно друштво се финансирало, пре свега, од чланарине грађана, као добровољни прилог. Рецимо, у периоду после рата била је обавеза пољопривредника да, приликом предаје пшенице и кукуруза, дају неки проценат за ватрогасце. Тога данас више нема, финансирамо се од приватних предузећа, пре свега продавница, затим нам помаже и Земљорадничка задруга „Кисач”, углавном горивом, колико су у могућности и ми смо им неизмерно захвални. Не бих хтео да спомињем све спонзоре понаособ, бојим се да неког не заборавим, али бих овом приликом желео свима од срца да се захвалим.
По његовим речима, десна су рука Ватрогасне бригаде Новог Сада јер су удаљени 16 километара од града и у неким ситуацијама могу брже реаговати, а организовани су на позиве грађана. Осим Кисача, покривају Ченеј и Степановићево, који немају друштва. Што се тиче чланства, активних чланова је око 60, од 18 до преко 70 година, а за интервенцију је, у сваком тренутку спремно да изађе њих 18.
– Својим планом и програмом предвиђамо и превенцију, односно покушавамо да допремо до свести грађана да не пале коров поред пута, суву траву, трску и сламу, јер и агрономи препоручују да се то заорава – каже Филипов. – Људи су, нажалост, навикли то да раде, те и даље изазивају беспотребне пожаре. Организовали смо превентивне мере у школи и вртићу у Кисачу, с циљем да се деца упознају с нама и нашим радом. Правили смо вежбе евакуације с мерењем времена које је потребно да се деца изведу из тих установа.
Ватрогасци учествују и на такмичењима још од седамдесетих година прошлог века, пошто су у то време почињала такмичења на нивоу савеза, градова, покрајина и република. Тада је женска екипа постигла заиста велики успех. Након тога, друга женска екипа се давне 1982. године пласирала на Државно такмичење, и то им је набоље достигнуће.
Обука у Ватрогасном дому
Како нам је рекао председник Добровољног ватрогасног друштва у Кисачу Мирослав Филипов, Ватрогасни савез града организује обуке за испитаног ватрогасца, ватрогасне подофицире и официре. У последњих десет година се они реализују у Ватрогасном дому у Кисачу.
– Наши ватрогасци, али и они из околних села, обучавају се за тај први чин – испитани ватрогасац – каже Филипов. – То је основа, коју морају проћи, како да реагују у одређеним ситуацијама, науче да рукују опремом и слично. Курсеве похађају грађани, радници обезбеђења и остали који желе да науче више, као и они који морају имати завршен ватрогасни курс.
Данас имају две екипе деце с брентачама, женску и мушку, коју чине малишани од осам до 12 година. Они су учествовали на такмичењима на Мајским сусретима ватрогасаца и на Меморијалу „Радивој Савин Рада”, када су добили прелазни пехар јер су три пута освојили прво место.
И. Бакмаз
Фото: Ф. Бакић+
Пројекат „Приградска насеља - од оснивања до будућности” је суфинансирао Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
