Памћење га беспрекорно служи те се детаљно сећа дечачких несташлука, школовања, првог пољупца са супругом Надом и бројних фудбалских утакмица. Дамјановић је најпре играо за подмладак “Војводине”, касније за сениорску репрезантацију Новог Сада, а у пролеће 1953. године постаје омладински репрезентативац Југославије.
Одрастао је у Фрушкогорској улици (Штранд путу), а детињство су обележили бројни несташлуци, па је често био кажњаван, како батинама војничким кајишем, тако и забраном изласка.
- Одувек сам био мангуп - каже Дамјановић. - Као клинац сам лети и у јесен с другарима крао воће из башти и дворишта околних кућа. Чак смо одвезивали чамце на обали Дунава, превеслали до Сремске Каменице да би у туђим баштама брали вишње, кајсије, брескве и грожђе. Међутим, једном приликом нас је препознао стричев комшија и обавестио га о нашим безобразлуцима. Стриц је строго забранио наше “посете” туђим имањима и крађу воћа, и предложио да идемо у његов виноград и једемо до миле воље, под условом да не газимо окопане чокоте. Наравно, нисам га послушао јер је за нас крађа била велики изазов пошто смо били под утицајем писца Карла Меја и, инспирисани његовим јунацима - неустрашивим Идијанцима, ишли у походе и авантуре.
Од десете године, уколико се није брчкао на Бећарцу, Дамјановић је редовно био на Ђачком, Поштаревом или игралишту Еђшега.
- На Еђшеговом игралишту смо, осим игре с крпењачом и украденим тениским лоптицама из Дуинавског парка, често скупљали фудбалске лопте играчима “Еђшега” током тренинга - присећа се Дамјановић. - Осим фудбалера, често је тамо тренирала и женска екипа хазене, игре која је претеча данашњег рукомета, а нама, као тринаестогодишњацима, било је изузетно интересантно да их гледамо. Једно време су тамо тренирали и боксери, па се сећам Павла Шовљанског, Рудолфа Тота, Томислава Келаве, Арпашија, Бајчева и браће Станисављевића...
Александар Дамјановић у јесен1950. године уписао је Вишу мешовиту гимазију “Светозар Марковић” где је срео будућу супругу Наду Николић.
- У Гимназији сам се зближио с једном лепом, црнокосом девојком Надом и убрзо смо постали блиски проводећи слободно време заједно – сећа се Дамјановић. - Заједно смо учили, ишли у биоскоп, а недељом када сам имам фудбалску утакмицу она ме је чекала увече на школској игранци. Сви су мислили да смо момак и девојка, чак и професори, али ми смо били само другови. Први пут смо се пољубили тек 1953. године, када сам јој честитао славу што је за данашње време несхватљиво.
Александра Дамјановића је отац редовно водио на фудбалске утакмице “Војводине”, “Славије”, “Радничког” и “Бродарца”, због чега је брзо заволео игру на два гола. Како каже, трибине су тада биле пуне, људи су волели да гледају мечеве, да се друже, а фудбал се играо из љубави, мада су најбољи играчи и тада одлично зарађивали.
- Фудбал сам почео да тренирам 1949. године, најпре кратко у “Бродарцу”, а потом сам прешао у “Војводину”, у подмладак. Брзо су ме запазили тренери, одлично сам баратао лоптом обема ногама и био сам прави мајсор у скок-игри због своје висине – каже Дамјановић додајући да су тада дечји несташлуци остали иза њега и да му је фудбал, поред школе, постао једина преокупација. – У јесен 1950. године на стадиону “Војводине” у сали на спрату, где су спавали неки играчи, имали смо предавање о правилима фудбалске игре, која су ми помогла да схватим тактику и циљ игре. Када су Бошков, Веселиновић, Слепчев и Кргин прерасли подмладак, дошла је генерација у којој су били Мирков, Рокић, Мишковић и Кнежевић, а ми млађи смо играли пријатељске утакмице са тимовима из Новог Сада и околине. Постигли смо одличне резултате, често смо побеђивали и са пет и више голова разлике.
Две године касније Дамјановић је дебитовао за сениорску репрезентацију Новог Сада, састављену од играча “Славије”, “Радничког” и “Војводине”, која је одмерила снаге са селекцијама Суботице и Осијека.
- У пролеће 1953. године постао сам омладински фудбалски репрезентативац Југославије и учествовао на незваничном омладинском првенству света у Бриселу у Белгији – сећа се наш саговорник напомињући да је своје утиске сажео у писмо које је послао нашем листу и које је објављено 7. и 9. априла 1953. године. - Учествовало је 16 репрезентација, одиграо сам четири утакмице и постигао три гола против Северне Ирске, Енглеске и Шпаније, али смо у финалу изгубили од Мађарске са 2:0. Због припрема и боравка у Белгији нисам ишао у школу око месец и по дана, па сам у седмом разреду гимназије пао на поправни испит из геологије.
Наша нова акција
Како је некада било на улицама Новог Сада, каква је била мода, како су изгледале тада новосадске кафане, које су биле занимљиве градске личности њиховог детињства и младости, о томе најбоље сведоче сећања и фотографије наших старијих суграђана. У жељи да сачувамо сва та осећања, компанија Color Media Communcations, лист „Дневник” и Новосадска ТВ у сарадњи са Градом Новим Садом и Новосадским клубом покрећу пројекат “Сачувано од заборава: разговори са старим Новосађанима”. Разговараћемо са нашим старијим суграђанима о њиховим сећањима на детињство и младост, било да су у питању историјски догађаји којима сте присуствовали (рат, Рација, послератни период) или свакодневни живот у Новом Саду половином прошлог века (обичаји, традиција, занимљиви људи из тог периода које су познавали, јавне личности итд). Сви суграђани који желе да поделе са нама своја сећања, могу да се јаве путем мејл адресе ивана.рајинац.цпгЖгмаил.цом или позовите на број телефона 063/376-080.
Александар Дамјановић гимназију је завршио с врло добрим успехом 1954. године, баш када Нови Сад постао универзитетски град. Пошто је волео да пише, уписао је студије Југословенске књижевности, али убрзо одлучује да се образује у Београду, где је дипломирао на Технолошком факултету. Успут, када му је време дозвољавало, играо је и фудбал, прво у београдском „Радничком”, потом у панчевачком „Динаму”, а онда носио дрес „Новог Сада”, а потом и „Бачке” из Бачке Паланке. После завршетка играчке каријере определио се за суђење и делио правду на војођанским фудбалским теренима. Поред тога, страствени је планинар и скоро да нема планине на територији некадашње СФРЈ коју није посетио и још увек је активан члан ПСД “Железничар”. Написао је неколико књига, грађани су имали прилику да читају његове текстове у нашем листу у рубрици “Пут под ноге”, а као дописник нашег листа неколико година је редовно слао извештаје с утакмица.
С. Ковач
Фото: приватна архива
