Обожава да од комада јеловине, јавора, трешње или црвене врбе израђује разноразне предмете, а потом да их украшава до најситнијих детаља. Најкраће речено, дуборезачки занат временом је постао његов начин живота.
– Дуборезом се бавим од своје 20. године – каже Мићо, окружен бројним предметима које је израдио. – Многи ме питају да ли сам таленат наследио од оца, али, интересантно, једино се он тим занатом није бавио. Наравно, није ми дуборез био основно занимање, радио сам пуних 37 година у Немачкој на уређењу вртова, где сам и дочекао пензију. Сва срећа па сам могао нешто да зарадим и уштедим, што нам је нарочито значило кад нас је „Туђман отерао” 1995. године из Мартин Брода. Избегли смо прво у Апатин, потом кратко живели у Новом Саду, да бисмо се 2002. године настанили у Буковцу.
Мићо каже да су плац купили преко огласа. Свидело им се што је место брдовито, на обронцима Фрушке горе.
– Ипак смо ми дошли из планинских крајева – уз осмех каже наш саговорник, показујући нам, упоредо, рукотворине. – Сећам се како је све ово изгледало некад, кућа неомалтерисана с три столице у једној просторији и ћебетом уместо врата, а ево видите како нам је данас. Син и једна ћерка данас раде у Норвешкој, друга ћерка је у Бачкој Паланци, а најмлађа, Анђелија, живи с нама у Буковцу.
Такорећи у сваком делу дневног боравка налазе се Мићини радови: кревети, преслице, брда, рамови, троношци, таљиге, иконостаси, пљоске, луле... а сваки од њих украшен је бројним детаљима, за које треба поседовати стрпљење, добар вид и још боље живце.
Занимљива је и чика Мићина прича о креветима.
– Водећи рачуна о сваком динару по пресељењу у Буковац, неко ме је посаветовао да јефтин намештај могу пронаћи и купити на Најлону. Купио сам кревете, наоко лепе и квалитетне, али није прошло ни две недеље, једноставно сам пропао кроз њих. То ми је био довољан сигнал да је време да их направим сам и ево, видите их какви су. И дан-данас спавамо на њима – показује на још једну из низа својих рукотворина Мићо Десница.
– Деси се некада да изгубим пажњу, а довољна је и једна грешка па да морам да радим све из почетка – каже Мићо. – Све израђујем ручно, а највеће признање добио сам од једног столара који ми није веровао да за израду предмета не користим машине. За дуборез користим разне ножиће чија сечива дрво које обрађујем може и те како да иступи. До сада сам израдио више стотина предмета, али ниједан од њих нисам продао. Углавном их поклањам или чувам. Највећи предмет који сам направио је кревет, а најмањи лула.
Мићо не заборавља родни крај па ће један од иконостаса ускоро красити манастир Светог Николе у Мартин Броду, тамошњим становницима познатији као Ерман.
Бројни предмети које је израдио, нема сумње, заслужили су да буду изложени широј јавности.
– Пре четири-пет година у Буковцу је приређена изложба поводом 22. августа, када је даван помен жртвама усташког терора за време Другог светског рата – каже Мићо. – Волео бих да још неким поводом добијем прилику да људима покажем шта сам све направио. Често ме питају за неки предмет „колико кошта”, а ја не знам да им одговорим, кад дуборез у дрвету не радим из потребе да нешто зарадим, већ ме тај рад, занат – а ја бих рекао и уметност – оплемењују, пружају ми уживање и уливају вољу за животом.
С. Савић
Фото: С. Шушњевић
