Фудбал је заволела у родном Каравукову, надомак Оџака, где је бранила боје локалног клуба. Када се преселила у Нови Сад заиграла је у ЖФК „Војводина“. Ипак након десет година бављења фудбалом, увидела је да то захтева много одрицања, на које није била спремна.
- Желела сам да останем у фудбалу, па сам разматрала тренерску или судијску каријеру. На наговор другова, који се баве суђењем, одлучила сам да се опробам у дељењу правде на терену – каже Зорана. – Играње фудбала и суђење су сасвим различите ствари. Играчи су фокусирани на „борбу“ на терену. С друге стране, арбитар тих 90 минута, колико траје утакмица, мора бити потпуно концентрисан, да примети сваки детаљ који се догоди на терену и сходно томе доносе одлуке које, у неким случајевима, могу да утичу на исход утакмице.
Да би неко постао фудбалски судија мора да заврши посебан курс и да успешно положи испит пред комисијом. Уложени труд, али и таленат ове деветнаестогодишњакиње се исплатио, па је брзо напредовала.
- У Градској лиги Новог Сада почела сам да судим 2017. године, а сада правду делим у Подручној лиги Нови Сад – набраја Зорана додајући да од прошлог лета суди и женску Суперлигу на шта је изузетно поносна.
Пошто је у свету фудбала од малена нашу саговорницу не може много тога да изненади када изађе на терен. Ипак, као признаје, није очекивала да ће наићи на толико предрасуда према „женама с пиштаљкама“.
- Чини ми се да су се људи навикли на фудбалерке, али на нижим лигама многи још увек не могу да прихвате да девојка доноси одлуке и да води главну реч на терену – признаје Зорана. – Ипак, била сам упорна и желела сам да добијем шансу, да покажем да се разумем у фудбал и да знам шта је офсајд. Популаризација женског фудбала може да помогне у разбијању предрасуда. У Србији има више од 100 женских арбитара које деле правду у готово свим лигама. Тренутно немамо представницу међу главним судијама у мушкој Суперлиги, што не значи да се то у будућности неће променити.
Као најмлађа делила правду у Суперлиги
Зорана Стоиљковић понела је и титулу најмлађег судије у женској Суперлиги, јер је јесенас, са само 19 година, делила правду на утакмици између суботичког „Спартака“ и „Радничког“ из Крагујевца. - Нисам могла да верујем да сам делегирана да судим Суперлигу што ми је био један од примарних циљева – искрена је Зорана. – Изненадила сам се јер нисам ни сањала да ће се то тако брзо догодити, а имала сам само годину дана искуства у суђењу.
Како каже имала је трему, али се трудила да не размишља о њој, већ се усредседила на утакмицу коју је доживела као прилику коју не сме пропустити.
Зорана се труди да прати и анализира како искусније колеге воде мечеве и покушава да учи од њих. Због тога каже да је још рано говорити о њеном стилу суђења. Међутим, од играча је чула да је виде као хитрог арбитра који се „не хвата лако“ за картоне и да је увек на правом месту како би што боље проценила ситуације.
Током недеље Зорана има мало слободног времена. Ипак, вешто балансира обавезе на факултету, тренинге, суђења викендима и дружење с пријатељима.
- Врхунска кондиција захтева напорне трениниге који се одржавају шест дана у седмици – каже наша саговорница. – Извештила сам се у усклађивању тренинга, утакмица, учења и слободног времена, јер још у основној школи сам морала да научим да добро управљам временом.
Како нам је открила Зорана Стоиљковић тајна успеха је у доброј организацији времена и у вери у себе да „можеш постићи све што желиш само се треба мало потрудити“. Наравно, ту је и мотивација старијих и искуснијих судија али и жеља да и она једном постане узор младин надама нашег фудбала.
С. Ковач
