По 24. пут одаће се пошта жртвама операције „Олуја”, у којој је почетком августа 1995. године из Хрватске протерано око 250.000 Срба и убијено око 2.000 цивила који су остали у својим кућама.
Као и протеклих година, у Србији ће се одавати пошта жртвама хрватске операције „Олуја”, а Хрватска ће тај догађај обележавати као највећу светковину у Книну. Док ће Срби туговати, Хрвати ће славити.
Тог 4. августа 1995. године оружане снаге Хрватске, уз одобрење и подршку НАТО-а, а у садејству Хрватског већа одбране и Армије БиХ, извршиле су агресију на северну Далмацију, Лику, Кордун и Банију, које су тада чиниле Северну аутономну област Крајине у саставу тадашње Републике Српске Крајине.
Агресија је, како се наводи у списима Документационо-информативног центра „Веритас”, извршена упркос чињеници да је та област била под заштитом Уједињених нација, као и чињеници да су дан раније представници Републике Српске Крајине и Београда у Женеви прихватили предлог међународне заједнице о мирном решењу сукоба.
На српски живаљ у том делу Крајине Хрватска је послала око 200.000 својих војника. За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине, а српски народ, спасавајући живу главу – њих више од 220.000 – кренуо је пут Србије. У непрегледној колони српских прогнаника били су жене, деца, старци и тек понеки средовечни мушкарци. Неки Срби нису желели да напусте родну куће и огњиште и то су платили животом. На евиденцији „Веритаса” су имена 1.861 Срба погинулих и несталих у тој хрватској акцији. „Олуја” је тих дана однела у смрт 1.211 српских цивила, од којих је око три четвртине било старије од 60 година. Међу жртвама је и 548 жена, од којих је око четири петине било старије од 60 година. Срба несталих с подручја је 1.804, од којих 713 старијих од 60 година. Од укупног броја српских жртава страдалих у хрватској „Олуји” расветљена је судбина 1.084 лица, док је на евиденцији несталих још 777, од чега 588 цивила, међу којима и 295 жена.
Подаци „Веритаса” показују да је око 1.500 припадника некадашње Српске војске Крајине преживело заробљавање, од којих је многима суђено и осуђени су на дугогодишње казне затвора због кривичних дела ратног злочина. Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтели или нису могли да напусте огњишта, на силу је интернирано у логоре за цивиле. Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени и културни објекти, српски историјски споменици, али ни антифашистички.
„Олуја” је једини догађај у којем су Срби из Хрватске жртве који је суђен пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу. Претресно веће је једногласно закључило да су двојица од тројице оптужених хрватских генерала били учесници удруженог злочиначког подухвата чија је заједничка сврха била трајно уклањање српских цивила из Крајине. Оно је осудило Анту Готовину на 24 године затвора, а Младена Маркача на 18. Међутим, жалбено веће је поништило целу ту пресуду претресног већа и ослободило те хрватске генерале по свим тачкама. Они су се вратили у Хрватску, где су их дочекали као „хрватске јунаке” и отворили им пут у јавни живот, величајући их сада више него онда када су окрвавили руке.
Од неколико припадника сопствених оружаних снага до сада процесуираних за ратне злочине над Србима из времена „Олује”, наводи „Веритас”, хрватски судови су правоснажно осудили само једну особу. Последњих неколико година неколико породица Срба убијених у „Олуји”, после дугогодишњих и исцрпљујућих спорова пуних обрта, успело је да добије накнаду штете за убијене рођаке.
Гранатама по избегличкој колони
Да би била „сигурна” у то да се Срби више неће вратити својим родним кућама, хрватска војска је 7. августа 1995. године гранатирала српску избегличку колону на Петровачкој и Приједорској цести. Погинуло је 13 цивила избеглица из Републике Српске Крајине, а више десетина је рањено. Авион који их је побио „миг 21” је полетео с аеродрома Сплит. Само дан касније, 8. августа, на цести Нови град – Приједор, у селу Сводна, два хрватска „мига 21”, која су полетела са загребачког аеродрома „Плесо”, ракетирали су српску избегличку колону и том приликом убили три цивила, мајку и њена два сина, док су четворо деце и четири жене теже рањени.
Међународни суд правде је кроз образложење своје пресуде из фебруара 2015. године хрватску ратну операцију „Олуја” квалификовао као акцију етничког чишћења, али, по њиховом мишљењу, то није досегло ниво геноцида јер, наводно, није било геноцидне намере. Она непрекидна колона српског живља из Крајине 1994. године добро је знала да је Хрватска намера да буду отерани с вековних огњишта. Иако се Хрватска протеклих година правдала да су Срби „сами хтели да оду”, неспорна је чињеница да су на то били натерани гранатама, клањем, убијањем, физичким и психичким злостављањем. Они најбоље знају да на пут нису кренули зато што су желели и хтели, већ што их је мука натерала. Сеобе су, по ко зна који пут, постале српска судбина.
Судбина Срба Крајишника прерасла је и политику и међудржавне односе и постала бреме неправде коју су ћутањем, жмурењем или нечињењем чиниле многе државе света. Без кривице нису ни земље ЕУ, САД али и Уједињене нације, које су биле задужене да сачувају српска огњишта. Оправдања за зло почињено према недужним српским цивилима који су деценијама живели на подручју Крајине нема, нити ће га бити. Могу Срби – то су већ више пута чинили – и опростити, али не могу заборавити.
Љубинка Малешевић
