Сви причају о гејму: самци, породице, деца, а о пристиглој војсци и не размишљају, кажу – добро је што су ту да их чувају. Неки чак мисле и да их чувају од коронавируса. Имена држава у које желе да оду – Немачка, Швајцарска, Француска, Белгија, Шведска – изговарају гласно, с много наде у бољу будућност и неко срећније сутра и поштовања јер Србију не виде као „обећани рај”.
Међутим, како незванично сазнајемо, пре две ноћи испред оба та центра, у којима борави око 1.300 миграната, уопште није било мирно. Наиме, испред ПЦ „Адашевци” зауставио се камион с мигрантима пристиглим ко зна одакле на два метра од места у којем су војници, и, како сазнајемо, могло је и да се припуца, док је у ПЦ „ Шид–Центар” био организован гејм за пет-шест миграната, који нису могли да изађу напоље од војника. Кренули су и с лопатама, али узалудно, засутављени су на самим вратима. Ситуација је смирена, иако је исход могао бити и другачији. Војници су, с маскама, рукавицама, у пуној опреми, испред, али и бочно од центара, мотре и брину. Није ни њима лако, али хвале мигранте ипак да су добри.
У ПЦ „Адашевци” тренутно борави 1.052 миграната, који су већином самци, али има и покоја породица. Њих чува десетак људи, с координатором Центра „Адашевци” Драганом Велимировићем на челу, који каже да је ту од новембра 2015. године.
ПЦ „Адашевци” може да прими до 1.000-1.100 станара, али је знало да их борави и 1.300, али кратко. Он каже да су мигранти поштовали све мере ванредног стања, а пошто сви имају телефоне, као и бесплатан њи-фи, били су у току с вестима и разумели зашто су у карантину. Након укидања ванредног стања, њима је опет дозвољена слобода кретања уз дозволе, које сада и при изласку из центра одобрава Војска. Имају обавезу да се до 20 часова врате у центар.
– Имају кантину и три оброка дневно из својих јеловника и кухиња, али сада могу да иду и у продавницу и купе шта желе, осим алкохола. Имају пуну здравствену заштиту, као сви грађани Србије. Војска је ту да се нешто не деси – напомиње Велимировић.
Шиђани због опет повећаног присуства миграната на улицама нису најсрећнији. Кажу, било је мирно, а сада као да им је опет уведено ванредно стање, те се не осећају пријатно на улици, поготово кад им у сусрет иде група момака. Пензионерка Веселинка Игић се осећа сигурније због Војске, напомиње да је много лакше и да је сигурнија.
– Раније нисам уопште излазила после 17 часова, сретала сам их много и у групама од шест-седам, те није било пријатно, али је сада далеко лакше и безбедније – каже Веселинка Игић. – Војске нема на улицама, они су само поред прихватних центара. Никад нисам имала никакав инцидент, живим у згради, док су комшиничиној ћерки отели телефон, али их је полиција брзо ухватила.
С друге стране, продавачица пушта у продавницу једног по једног мигранта.
Заменик предсеника општине Шид Зоран Семеновић каже да се у три прихватна центра на њиховој територији налази око 1.900 миграната.
– Војска је ту да се нешто не би десило, јер ми то не смемо да дозволимо – каже Семеновић. – Ми нисмо отишли у њихову земљу да нападамо, крадемо, отимамо и Војска ће се задржати у Шиду докле год не буде регулисано уставно право наших грађана на слободу кретања и живота у шидској општини. Биће ту докле год мигранти не буду поштовали законе Републике Србије у смислу да не могу да се шетају по друмовима три дана или уђу у нечије двориште па скину са штрика веш, те обију викендицу и не буду одговарали за причињена дела. Не спречавамо слободу кретању, исто као нашим грађанима. Зато и морају да се понашају као наши грађани и не угрожавају право живота било коме другом, дотле ће бити Војска. Кад престану то да раде, Војска ће да оде јер је ту превентивно - каже Семеновић.
– Не знам ко је то урадио и не желим да грешим душу, али нестао ми је бицикл, моји родитељи су оградили башту јер им је константно нестајало нешто одатле, па и новац из новчаника једном – каже продавачица. – Не осећам се безбедно да моја ћерка која има 16 година иде сама на фолклор, већ је довозимо и одвозимо, што није нормално, али не могу да бринем шта ће јој се десити успут.
Шиђанин Петар Ковачевић, опет, сматра да смо сви људи, па и нас, као и њих, има оваквих и онаквих. Њему мигранти нимало не сметају.
– Радим као месар и не долазе у месару – каже Ковачевић. – Људи се осећају несигурно на улици, али беспотребно јер они су људи, као и ми. Осећамо се сигурније уз Војску, било је провала, али спорадично, и они имају лоших појединаца. Волели би да мигранти оду из Шида и наставе свој пут, били би безбеднији.
Исман Музалман од оца Абдулахмана има 25 година и долази из Авганистана. У Србији је десет месеци, а у Адашевцима осам. Сања Француску.
– Овде је све у реду, али желим да идем даље – каже Исман. – Гејм је када желиш да прођеш границе без дозвола и пасоша, неки успеју, неке се врате, пробао сам до сада 16 пута. Они који пређу, снашли су се, иду даље.
Сви су били радознали да чују питања новинара, те нас је у једном тренутку окружила група од двадесетак момака старих између 20 и 30 година. Они само желе добар посао и живот за своју породицу. У овом центру се то свима могло видети у погледу, уопште нисмо морали да причамо исти језик, нити да преводилац објашњава да им је свима Србија лепа, али да они не желе да остану овде.
Вођа смене Никола Сакан из ПЦ „Шид–Станица” каже да је у том центру тренутно 234 особе, све породице из Сирије, Ирака, Авганистана, мање из Пакистана и Палестине, и неки су у Србији више година, чекају да наставе свој пут. Међу њима је и Мобина, која је већ две године у Србији и има 14 година. Она долази из Ирана и жели да се школује у Немачкој.
– Војска је добра и Србија ми се свиђа, али не разумем зашто су границе затворене и не могу да идем у „гејм” – каже Мобина, којој смо пожелели да јој следећи „гејм” прође успешно и да научи немачки у школи. – Некад је храна лоша, али све остало је добро. Већ пет пута смо пробали да пређемо границу и били смо и у Босни пет месеци, покушали да пређемо у Хрватску на гејм који смо платили, па су нас вратили у Србију.
– Немачка, Швајцарска, Белгија, Шведска, Француска, Аустрија – чује се жамор, различите дестинације, исти циљ Махмаду, Ахмаду, Исману...
Већина је код куће студирала, неки су се бавили и грађевинарством, али и другим занатима. У Цетру су више од пола године.
Сунчица Бероња у „Адашевцима” је већ пет година задужена за кројачку радионицу у којој мигранти шију маске, пешкире, мајице, доњи веш и постељину.
Међу њима је и Саида Мохамад Зеде, тридесетогодишњакиња из Ирана, која је са својом породицом у Шиду готово две године.
– Људи у Србији су дивни, али не мислим то за овдашњи живот који је тежак и желим да идем у Велику Британију, где ћу наставити да се бавим уметношћу, односно сликарством и графичким дизајном – каже Саида. – Овде живот није добар јер је много самаца у прихватном центру, не одговара нам ни квалитет хране, али не желимо да идемо у породични центар.
Двадесетогодишњи Амали из Ирана дочекао нас је у Прихватном центру „Шид–Станица” након што смо прво прошли Војску, па запослене раднике.
– Пре две године сам дошао у Србију, где сви људи имају добра срца и најбољи су од најбољих и земља је прелепа, али нема новца и желим да идем даље. Толико се трудим, али ме полиција ухвати сваки пут и пропадне ми гејм – каже Амали, с којим смо се радовали кад је добио дозволу за излазак, коју је показао војнику на улазу, за ког нам је рекао да је ту да би он био безбедан и да се уз Војску осећа сигурније.
Маша Стакић
