У разговору за „Дневник” не открива где види себе након избора, али поручује да ће се и даље активно бавити политиком као и у претходне три деценије и да ће о свему разговарати с лидером странке када се биралишта затворе.
– Имам нека своја размишљања о томе шта бих могла радити па сам убеђена да ћемо се договорити – навела је наша саговорница. – Већи део живота провела сам у парламенту, али некако једнако добро се сналазим у извршној власти. Град Нови Сад сам водила четири године и Новосађани ми и сада показују велику дозу поштовања за оно што сам радила. На непосредним изборима изабрали су ме моји суграђани, и то ми је највећи комплимент и успех у каријери.
Како оцењуте рад парламента у претходном мандату?
– Већи део своје политичке каријере провела сам у Скупштини јер сам годинама била посланик, па могу слободно да кажем да је овај сазив био нешто сецифичнији у односу на друге. С једне стране, заиста је много рада и труда уложено да будемо партнери Владе Србије, у смислу доношења важних закона да би се спровеле неопходне економске, правосудне и политичке реформе у држави, али и добар контролор извршне власти. Сматрам да смо урадили огроман посао јер смо донели велики број реформских закона, који су у пракси преточени у добар резултат Владе. Круна мог успеха и целог овог сазива је то што смо одржали 141. заседање Интерпарламентарне уније, када је Београд је био центар светске парламентарне дипломатије. Велики комплимент држави је када се у једном тренутку седам дана овде нађе 150 делегација, 2.500 посланика, 78 председника парламента из највећих држава света. Не би они дошли да Србија нема политички углед. И у том сегменту се види оно што је урадио председник Александар Вучић, па када одем негде у свет и кажем „Србија”, не беже од нас као што су бежали до 2012. године, већ нас посматрају као најозбиљнијег кандидата за одржавање великих међународних парламентарних догађаја. С друге стране, било је покушаја малог броја посланика да прикажу парламент у неком другачијем светлу. Њих неколико је приступило бојкоту рада парламента, само у једном сегменту, да не долазе на седнице, али да и даље долазе у здање Скупштине, путују с нашим делегацијама и примају плату. Не знам шта су онда бојкотовали сем што им је очигледна намера да шаљу у свет ружну слику о својој држави. Али, срећом, то је маргиналан број и надам се да ће у следећем сазиву сви посланици, без обзира на политичке различитости, када их грађани 21. јуна изаберу да их овде заступају, то и чинити. Очекујем да буде много мање инцидената јер сам убеђена у то да посланика који су кренули путем инцидената неће ни бити у Скупштини.
Ако Вучић остане упоран и не жели да буде на челу странке, хоћете ли га убеђивати да се предомисли?
– Хоћу, нећу никада одустати јер мислим да је он најбољи председник и мора да остане на челу СНС-а. Једноставно мора, и нећу одустати од тога да покушам, иако је он озбиљан у својим изјавама. Просто се прибојавам његове доследности, али има нас веома много у странци који ћемо се трудити да се он кандидује и буде председник СНС-а у још једном четворогодишњем мандату.
Последњих неколико дана обележили су штрајкови глађу посланика и власти и опозиције испред парламнета, какву то поруку шаље грађанима уочи избора?
– Александар Мартиновић и Сандра Божић су оправдано штрајковали глађу јер је невероватно да се ништа није дешавало након оних мучних сцена испред Народне скупштине када су Бошко Обрадовић и група нарко-дилера које је он предводио напали и тукли посланика Маријана Ристичевића и малтретирали и спречавали министре да раде свој посао и уђу у парламент. Три дана се ништа није дешавало, иако је Тужилаштво по службеној дужности дужно да реагује и онда када се само појави чланак у медијима с индицијама о томе да се нешто десило у држави, а камоли у Скупштини Србије. То нисмо имали прилику да видимо пре штрајка. Посланик Миладин Шеварлић је насео на једну од лажи које су пласиране тог дана преко друштвених мрежа, исконструисану изјаву председника Вучића везану за КиМ, и одустао је када је схватио да је злоупотребљен од Бошка Обрадовића. А што се тиче Бошка Обрадовића, то нећу да коментаришем. Јер, ради се о покушају њега, Драгана Ђиласа, Борка Стефановића и свих оних који су учествовали у хаосу који је припреман, да тих дана насилно преузму Скупштину без избора, да заташкају и прикрију да је Обрадовић напао, тукао, цепао сако, малтретирао Ристичевића. И сада је на делу покушај, али безуспешан, да се од yелата направи жртва и да се сви сада бавимо тиме што Бошко Обрадовић можда штрајкује глађу. Грађанима остављам нека сами донесу суд о томе да ли неко штрајкује глађу или не, али неће успети да прикрију оно што се се десило пре неколико дана и што се упорно дешавало када је ме је Обрадовић напао у мом кабинету, када се десио напад на новинарке ТВ „Пинк”, па на РТС, напад на Александра Мартиновића на Одбору за административна питања. Када је Обрадовић ударао заставом у врата парламента да би понизио државу и грађане. Све су то физички напади, види се силеyијство које пролази некажњено. Не слажем се с тим и тражим да правда буде једнака за свакога од нас.
Како коментаришете пет нових захтева које је изнео Обрадовић, иако унапред зна да не могу бити остварени?
– Нека изађе на изборе, бављење политиком није седење на степеницама, ударање другог посланика који не мисли као ти, малтретирање председника Скупштине, нити простаклук и псовање по друштвеним мрежама. Политика је озбиљна ствар. Све што има да каже, нека каже у изборној кампањи, нека придобије поверење грађана Србије и нека испуни сам себи све оно што жели. Бошко Обрадовић, Ђилас и ти њихови другари у подухвату да дођу на власт без избора стално нас убеђују у то да је Србија незадовољна и да ће хиљаде људи изаћи на улице или подржати тај њихов бојкот, који је, очигледно, пропао. На крају, од свих странака неће изаћи само Драган Ђилас, коме избори и не требају пошто се бори за свој приватни бизнис, и они који унапред знају да не могу прећи цезус од три одсто. Морам да подсетим на то да Обрадовићева странка није прешла цензус на прошлим београдским изборима. А нека Ђилас, Борко Стефановић, Мариника Тепић кажу ко је гласао за ту њихову новоосновану странку, пошто та партија на изборима до сада није ни учествовала. Видимо се 22. јуна, знаће се тада колико они вреде на политичкој сцени Србије.
Да ли сте у СНС-у разговарали и подвукли црту, како сте задовољни протеклим мандатом?
– Разговарали смо, и још ћемо разговарати. Председник Вучић је више пута најављивао велике промене у СНС-у, у руководству и, пре свега, на листама. Можда је било неверице, али су их изборне листе демантовале са 40 одсто нових, младих људи. Убеђена сам у то да ће, као што је и рекао, бити великих промена у Немањиној ако нас грађани Србије изаберу да формирамо нову владу. Лично сматрам да су потребне велике промене у Влади Србије. Треба нова енергија, нови људи у различитим ресорима. Природно је да дође до замора материјала после осам година, да се опусте и мало више него што би требало уђу у улогу битних министара. Не свиђа ми се што су разноразни у странци и око странке почели неке кандидатуре за одређена места, па ево их на насловницама новина или већ иду по медијима и дискретно се представљају да су ту нови. Знам да Александар Вучић то не не воли и не цени, једнако као ни ја.
Очекујете ли да ће се након избора смирити политичке страсти, или би их део опозиције могао пренети на улицу?
– Њихова ствар је шта ће да раде после избора. Србија је јака и политички и економски и избориће се сваким могућим сценаријом и планом с улице. Када се заврше избори и када се виде резултати и кога су бирачи изабрали да их представља, видеће се и колико грађана сматра да улица може бити боље место за развој демократије.
Светлана Станковић
Добронамерне и злонамерне критике
Чини ли вам се да европарламентарци, попут Тање Фајон и Владимира Билчика, у својој жељи да „измере” демократију у Србији, више пажње посвећују делу опозиције који најављује бојкот?
– Има добронамерних и недобонамерних писанија и критика од људи који не живе у овој држави. Србија је демократска држава, излази на редовне изборе после четири године, направила је велике искораке у побољшању изборног процеса. Нека дође ко год хоће да контролише изборни процес. Имали смо неколико рунди дијалога у којима су учествовале политичке странке које су тада знале да ће изаћи на изборе, као и оне попут ПСГ-а, које су то недавно одлучиле. Ми смо променили законе као што је тражено, смањили цензус, увели 40 одсто жена на листама и то су све огромни помаци, а онда видимо извештај некакве организације „Фридом хаус”, који је очигледно злонамерно неко писао овде у Београду, у којем констатују да наш парламент не ради, што је ординарна измишљотина. С друге стране иде још гора измишљотина – да некакав слободни парламент стално ради. Ја живим у овој држави, немам појма да постоји некакав слободни парламент. Европски парламентарци сматрају да је право место представницима грађана у Скупштини и апелују на све политичке чиниоце, ко год да су, да учествују на изборима. Сматрам да они који то неће, нису ни за ЕУ ни за демократију у овој држави.
