Свих 757 делегата у 211 политичких општина, наиме, изабрани су вољом људи на великим зборовима у тим областима, независно од полне, националне и класне припадности. Једини услов је био да је делегат навршио 20 година. До тада су у Аустроугарској право гласа имали само мушкарци који су плаћали порез.
Тако је у тих 211 политичких општина изгласано и седам друштвено активних жена: Милица Томић, Мара Малагурски, Марија Јовановић, Катица Рајчић, Олга Станковић, Анастазија Манојловић и Манда Сударевић. Оне су пре сто година својим правом гласа на великој народној скупштини утрле пут еменципацији жена у овом делу Европе. После Велике народне скупштине, жене у Србији нису и формално добиле право гласа, иако су на томе инсистирале поједине партије. Прилика да учествују у политичком животу нашим женама је пружена тек 1945. године.
О тим женама остало је мало историјских записа, осим Милице Томић, кћерке Светозара Милетића и супруге Јаше Томића, и Маре Малагурски Ђорђевић, чији супруг је био сенатор с веома добрим позицијама у краљевском двору.
Том темом у свом истраживачком раду бавила се и др Ивана Спасовић, архивисткиња-историчарка Српске академије наука и уметности. Њено истраживање о Панчевки Марији Јовановић (1853─1939) прошле године је објавио сајт „Ецофеминизам“. По објављеним подацима, Марија Јовановић, девојачко Бараковић, рођена је у Бегечу на Дунаву. Удавала се три пута: за Николу Стојаковића у Бачку Паланку, затим за велепоседника Васу Радосављевића из Томашевца и на крају за чувеног издавача Каменка Јовановића у Панчеву, коме је то у 69. години живота био то други брак. Марија је била једанаест година млађа од њега и наџивела га је 23 године.
Браћа Јовановић, Каменко и Павле, били су штампари, родољуби и добротвори. Каменко је био присталица Милетићеве странке, посланик на Српском народном и црквеном сабору. Браћа Јовановић су помагали српство, две куће у Панчеву су оставили Црквеној општини као закладу која је требало да ступи на снагу после смрти Павлове супруге Софије и Каменкове супруге Марије.
По записима, Марија је водила веома активан друштвени живот и била је позната добротворка. Била је одборница Скупштине Задруге Српкиња. У Панчеву је још 6. марта 1894. у дворани Српске више девојачке школе основана Добротворна задруга Српкиња панчевачких, 20. српска женска задруга те врсте у Аустроугарској монархији. Смисао оснивања Добротворне задруге претежно био хуманитарни рад, али је Задруга стремила и ка решавању проблема жене у друштву, с друге стране, задругарке су имале и циљ да допринесу идеји српског ослобођења и уједињења с Краљевином Србијом. Осим тих тема, бавиле су се и питањима из просвете и културе, које су, такође, имале исход у социјалним и националним помацима. Помагале су школовање српске деце. Пуне 34 године Задруга је за одржавање скупова и скупштина и разне приредбе користила просторије Више девојачке школе и друге сале у граду. Године 1928. Задруга се усељава у кућу у данашњој Улици војводе Бојовића број 15, коју је даровала Марија Јовановић.
На Скупштини Задруге Српкиња одржаној 4. фебруара 1907. године Марија је поднела извештај о Раденичкој (Занатској) школи, коју је Задруга основала 1903. године, а на Главној скупштини од 28. фебруара 1909. пречасни Душан Радуловић је извештавао о раду Раденичке школе, о њеном напредовању, што је била заслуга ревносних одборница, врсног управитеља и добротвора.
Маријиних 100 круна
Др Ивана Спасовић је пронашла и податке да је после Првог светског рата, у новој држави, два дана, 19. и 20. фебруара 1919, трајала забава с игранком, за коју су позиви упућени мајору Петру Арачићу, капетану прве класе и начелнику штаба 1. пешадијске бригаде Моравске дивизије који је командовао 1. батаљоном 2. пешадијског пука кнеза Михаила, а који је ушао са српским трупама 9. новембра 1918. у Панчево, и пуковнику Ристићу, команданту бригаде, који је одредио да се батаљоном пређе Дунав и ослободи Панчево.
Говорио је др Тома Павловић, који је такође учествовао у ослобођењу Панчева новембра 1918. Добротворне прилоге дали су: др Стеван Смедеревац 30 круна, Гига Стојнов 30 круна, Јеврејска женска задруга 20 круна, М. Томандл 20 круна, Милутин Бикар 50 круна, Марија Јовановић 100 круна...
У подацима др Иване Спасовић налазимо и да је Марија своју кућу у Војводе Бојовића 15 поклонила 1928. године Добротворној задрузи Српкиња панчевачких, под условом да, заузврат, Задруга од даровне некретнине оснује задужбине под именом „Задужбина Васе и Драге Радосављевић коју је основала удовица Каменка Јовановића Марија, раније удата Радосављевић“.
„Привреднику“ је поклонила 200 ланаца земље у Томашевцу. Тестаментом је 1937. завештала своју имовину Добровољној задрузи Српкиња панчевачких, под условом да Задруга оснује Фонд Марије Јовановић. До њене смрти половна прихода је припадала Ленки Бачлић, која је неговала Марију, јер ју је поћерка Љубица Искрић напустила. Поћерка је 1939. уложила жалбу на тестамент, оспоравајући свест 86-годишње Марије. За време рата Маријину кућу је запосела немачка војска, а после рата кућа је национализована.“
Кад је 26. фебруара 1939. године Марија Јовановић умрла, “Политика” је извештавала да вредност њених задужбина износи око десет милиона динара и да су Јовановићи помагали српску владу 1912. године, навела је у свом истраживању др Ивана Спасовић.
Ержебет Марјанов
