Председник Савеза војвођанских Мађара, једне од најстаријих и најорганизованијих политичких странака Мађара у Војводини, која од 1996. године самостално излази на парламентарне изборе и увек освоји између шест и осам посланичких мандата у републичком и покрајинском парламенту Иштван Пастор о важности те разнобојности каже:
– То историјско наслеђе које је у различитим периодима носило са собом различите последице, у последње време доживљавамо као неку врсту вредности, блага или нечег посебно привлачног – наводи Пастор. – И то могу да кажем с великом мирноћом и поносом јер смо на томе много и успешно радили. Ако је то тако, а мислим да јесте, онда нема репрезентативног органа ако се та разнобојност не представља у самом органу. Свакако да је важно да мањинске заједнице буду представљене у парламентима да се та различитост у друштву не би сводила на ниво фолклорне групе или фолклорног плеса. Нажалост, реалативно је мали број оних националних заједница које су успеле да сачувају своју политичку организованост. Пре 20-25 година је било много више политичких странака које су биле утемељене у својој заједници. Данас је њихов број мањи, бар што се тиче овог простора, и мислим да осим СВМ-а значајнијег, препознатљивијег и нема.
Међутим, насупрот његовој тврдњи да је мали број тих политичких странака које су утемељене у својој заједници, у политичкој пракси има свега и свачега: чак 74 политичке организације, по листи Министарства државне управе и локалне самоуправе, воде се као странке националних мањина, од укупно 123 регистроване партије у Србији. Истина, то не значи и да су оне утемељене у својој заједници, него се ради о томе да се припадници већинске нације, због одређених привилегија, позитивне дискриминације, пријављују као мањине. Наиме, да би се регистровала мањинска странка у Србији, по Закону о политичким странкама, довољно је 1.000 оверених потписа. Имајући у виду и то да странке националних мањина имају природни праг, дакле не морају да пређу цензус да би ушле у политичку структуру власти, мањинске партије постале су популарна пречица за улазак већине у парламент Србије. Тако су се у прошлости појавиле странке лажних Влаха, Руса…
С друге стране, упркос позитивној дискриминацији у друштву, поједине аутентичне националне мањине тешко могу политички да се организују и њихови представници углавном улазе у парламент на листи већинских странака – такав је пример војвођанских Хрвата, Словака, Русина… Да би се спречиле манипулације, пре ових избора, на предлог владајуће Српске напредне странке, Народна скупштина је усвојила ново правило, по којем изборне комисије приликом предаје изборне листе кандидата могу да консултују националне савете националних мањина да ли је странка која намерава да преда изборну листу кандидата као мањинску – заиста и мањинска.
Појам националне странке члан 3. Закона о политичким странкама овако дефинише: „Политичка странка националне мањине у смислу овог закона је политичка странка чије је деловање, поред обележја из члана 2. овог закона, посебно усмерено на представљање и заступање интереса једне националне мањине и заштиту и унапређење права припадника те националне мањине у складу с Уставом, законом и међународним стандардима, уређено оснивачким актом, програмом и статутом политичке странке.”
Питање је колико додирних тачака у пракси имају разне лажне мањинске странке с националном заједницом коју наводно представљају и шта је заправо задатак мањинских странака у парламенту.
– Припадници мањинских заједница имају додатну амбицију у односу на припаднике већинског народа – истиче Пастор. – Тако СВМ у својој парламентарној политичкој активности води рачуна о сопственој заједници коју представља, али и о другим мањинским заједницама, бар што се тиче мањинских специфичности које се морају уградити у законске текстове да би се та различитост могла сачувати.
Каже да су мањинске политичке странке подударне са странкама већине у привржености просперитету земље која је и заједничка домовина, и у томе нема разлике између припадника већинског и мањинског народа.
– Оно по чему се можда разликујемо је перманентна потреба очувања идентитета у језику, култури, образовању, информисању, службеној употреби језика, али то не значи одузимање од било кога – објашњава Пастор. – То практично значи поштовање разнобојности, не само на нивоу фолклорних група или фолклорног плеса него генерално у свакодневном животу. У политичком и парламентарном животу амбиција СВМ-а је да, с једне стране, допринесе да Србија као домовина напредује, а с друге имамо законодавство, институционални оквир, гарантована правила која омогућавају и обезбеђују очување идентитета. То је тако једноставно и то треба радити из дана у дан. Ако довољно упорно и отворено ради, човек тада има и резултата.
Ержебет Марјанов
