То су, сложиће се Новосађани са мном, две по Србе најпогубније болести, и теже су искорењиве од вируса корона и фудбаског незнања. Чак и у свом најопаснијем облику, Ковид 19 је излечив, ако човек унапред није разорен, ако његов имуни систем не представља неопозиво активирано минско поље, чији штапин сигурно догорева. Вакцина, Путинова, или Бајденова (што би рекао Трамп), вирусу ће одузети компоненту смртности. И, онда, кад лажне вести, и теорије завере о штетности вакцине, буду његове главне и највеће последице, банчење по клубовима као животни мото, као жеља жеље, престаће да буде ексклузивно право неодговорних, и биће доступни свима.
Ако се целокупна медијска сфера није претворила у минхаузеновски холограм, вирус корона отићи ће у легенду брже од политичких добитника Нинове награде. Фудбалски дилетантизам је српска константа.
Међутим, неодговорност иако основни елемент лажи и заборава, није оно што их чини опаснијим од Ковида 19.
Лаж, дефинисана као свесно саопштавање нетачних информација, одговорна је за системско оболевање друштва, а заборав је, маркесовски тумачен, парадигма пропасти једног народа.
Лаж треба разликовати од спина и дезинформације. Дезинформација има моћ уједначавања супротности простим замагљивањем нијанси. Спин користи истините, или могуће, а тешко провериве податке у вероватном контексту.
Лаж је апсолутно одсуство истине. И има више својих појавних облика. Прељубничке и пословне лажи спадају у специјалност новосадског стручњака за изми-
шљотине о вампирима, вукодлацима, ванземаљацима и месечним циклусима на српској естради, а у новије време експерта за црквену архитектуру и заштиту шума, и нећемо се бавити њима. Занемарићемо и чињеницу да су Новосађани 20 година здушно помагали да литература о неважном и бизарном, учини одсуство морала и било какве етике саставним делом српског ДНК.
На срећу, разорни ефекти бракоразводне, или тајкунских лажи, нису трагични. Више су несрећа. Прво, тичу се уског броја људи, а друго, прерасли су у маскараду, илузију без значења.
У градацији свесних обмана, најтежа је, и једино важна политичка лаж. То је најтежи облик лажи, јер је неистина пласирана с циљем који погодује њеном творцу, и доводи до сиромаштва и патње великих размера.
Захваљујући политичкој лажи, људи су прихватили да живе своје мале животе закључани у своју погрешну представу о будућности.
- Неистина и лаж нису исто – лаж је врста неистине. Када вам неко саопшти погрешну информацију, па је преносите даље, уверени да је истинита, тада не лажете већ несвесно говорите неистину. Када особа лаже, она, иако зна шта је истинито и тачно, намерно прича неку исконструисану причу како би обманула другога. У лагању увек постоји свесна намера да се други превари, обмане - тврди доктор Зоран Миливојевић.
Политичар је особа која од лажи прави практично оруђе, претварајући лични интерес у службену девизу народа. У том координантном систему поштење је избачено и елиминисано као анахронизам, као последњи траг ретрогадног празноверја, намењеног „непросвећеној”, „крезубој” светини. Заборав тежи да врати Новосађане у празонверје и параноју, из времена у ком је демократија схваћена као владавина већине била укинута, у корист владавине повлашћене мањине.
Новинари су се некада ослањали на четири важна алата: вињак, бележницу, оловку и личну архиву. Ово последње био је ђаволски тежак посао. Морале су се куповати новине, исецати текстови који садрже чињенице о одређеним темама, и распоређивати у различите фасцикле. Данас томе служе гигабајти и терабајти хард дискова, УСБ меморија, интернет облака, и сличних техничких помагала. А, ту је и Гугл као најважнији новинарски алат.
Гугл, кад су новосадски политичари у питању, нуди врло разуђен репертоар слика, речи и видео прилога.
Посебно је интересатно претраживати период за који се верује да представља рајско доба српске демократије. Гугл се не бави утврђивањем чињеница, он представља сигурну кућу сећања, кербера против људског заборава. Текст који пишем више је од предања. То је сведочанство које може имати улогу доказа да ли постоји војвођански Коперфилд?
И сад, у шуми доказа о немогућем, постоји снимак, видео запис, телевизијски прилог о отварању непостојеће фабрике електричних аутомобила и електроскутера, коју је парама из буџета финансирала Покрајинска Влада 2008. године.
Догађај се одиграо 3. априла.
Електромобила и данас нема. Електричних скутера такође. Ни прва, ни последња фабрика у Србији која је нестала пре него је и настала. У борби против колективног заборава, од нестанка лажно отворене фабрике занимљивија је изјава главног јунака овог симулакрума, тадашњег председника Извршног већа Војводине (Покрајинске владе) и данашњег факултетског професора - Бојана Пајтића.
Промовишући жилверновски програм рада тадашњег Фонда за развој нових технологија, из ког је фабрици за непостојеће аутомобиле поклоњено 24 милиона динара, Пајтић пред телевизијском камером изјављује следеће:
- У наредне четири године преко ових програма запослићемо 52.000 људи, и отворити 135 нових фабрика у целој Војводини, у свим општинама - казао је Пајтић.
Број изграђених фабрика у том периоду, може се избројати на прсте једне руке, а уместо броја запослених, растао је број незапослених. Тако бар каже званична статистика.
Демократска странка је одувек истицала прагматизам као своје најважније обележје, а данас је јасно да је тај нихов прагматизам видео Србију као друштво које нема времена да се сећа и размишља.
Да не би било забуне, нити приговора да претерујем, сви који Дневник читају уз компјутер, или паметни телефон могу укуцати следећи линк: youtube.com/njatć?v=BDa7dž2lN5tA
Тај телевизијски прилог најбољи је сведок славодобитне расипности.
Али, Пајтићу заборав иде наруку. Србија се не сећа тог априлског јутра, које није било провоаприлска шала, мада је имало све елементе скеча.
У ширењу националне епидемије колективне амнезије помаже и Гуглов алгоритам, ком је неопрезно поверена улога модерне Александријске библиотеке. Информација о 135 имагинарних фабрика налази се скривена у дубини Гуглове информативне прашуме. Нема је на првих 10 страна претраживача.
Парадокс друштвених мрежа омогућава Пајтићу да се, користећи феномен заборава, поставља као морални тумач садашњости.
Паралелно с тим, десетак странака, које заједно укупно представљају мање од девет одсто грађана Србије, тражиле су увођење информативне диктатуре. Инсистирале су да Радио-телевизија Србије и Радио-телевизија Војводине занемаре новинарски кодекс, јавни интерес, закон и устав, и да информативни програм уређују по принципу спекулативне репродукције стварности.
Може. Захтев одобрен. Треба вам омогућити да заступљени према подршци у бирачком телу, и утицају на јавно мњење и друштвене токове. Дакле, сви заједно на јавним сервисима могу гостовати по један минут месечно. И нико од потписника петиције не треба да се љути. Политичка филозофија је конкретна. Од Џона Лока до савремених мислилаца.
- Начело већине неодвојиво је од начела демократије - недвосмислено закључује Макс Хоркхајмер.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу
