По свему судећИ, чека се да прође баш тај 5. јуни и да политички такмаци крену у офанзивнији наступ јер је то период када би, ако се епидемиолошка ситуација буде добро развијала, струка могла дати зелено светло за велика јавна окупљања.
На прошлим парламентарним изборима листа окупљена око СНС-а је 6. марта 2016. први предизборни митинг одржала у Сремској Митровици. Тада је лидер напредњака Александар Вучић говорио о плановима за нови мандат пред око 10.000 присталица које су, упркос киши, попуниле централни митровачки трг. Битка против короне променила је приступ бирачима и начин слања политичких порука. Председник Вучић је овога пута објавио почетак кампање за изборе 21. јуна обративши се бирачима на сасвим другачији начин, определивши се за прву онлајн конференцију. Како је и сам рекао, ни он, а ни они који су му се прикључили у таквом виду комуникације, нису раније веровали да ће бити могуће да се некоме обрати на такав начин.
– Док смо радили и борили се да извучемо земљу из тешке ситуације, борећи се против невидљивог противника, немате све време директан конкат с људима и питате се да ли људи виде колико радите и колико се борите. Ово што видим улива ми огромну енергију и снагу – казао је он, обраћајући се великом броју грађана који су се преко друштвених мрежа и апликације за видео-конференције „Зум” (Зоом) укључили у његов говор.
Као што је био случај и ранијих година, битка се за сада води углавном преко ТВ екрана. Мање политичке партије тешко себи могу финансијски да обезбеде луксуз, попут „Београдске арене”, која је у претходним изборним кампањама била најскупља дворана за организовање политичких скупова и за коју је требало инкасирати између 25.000 и 30.000 евра. Оглашавање на билбордима у Београду на недељном нивоу кошта око 150 евра, док је у другим градовима у Србији цена значајно нижа – од 20 до 100 евра. Није лако исфинансирати ни рекламе на телевизијама с националном фреквенцијом јер, како су се пожалили поједини страначки представници, секунда изборне рекламе на поједним кошта између 30 и 115 евра, у зависности од термина.
Шта странке поручују?
Партија која је прва објавила своју изборну паролу је била Српска напредна странка. Њихова главна порука за ове изборе је: „За нашу децу”. Коалиција Уједињена демократска Србија излази с поруком „Добра вест”, док „Здрава Србија” Милана Стаматовића, у скаду са својим називом, промовише „Да победи здраво”. Коалиција СПС-а и ЈС-а још увек није изашла с главним слоганом, а Социјалистичка омладина Србије препоручује ту странку „Зато што заједно градимо будућност”. Коалиција окупљена око Странке правде и помирења Муамера Зукорлића наступа с паролом „Само право”. Иако још нису предали потписе за изборну листу, коалиција Нове и Зелене странке је изашла са слоганом „Нек маске падну”.
Јавни сервис, у који партије највише упиру очи, обнародовао је да ће, како су рекли уобичајено, током предизборне кампање, програм Радио-телевизије Србије посвећен изборима бити подељен на уреднички и обавезни део. Обавезно представљање листа на парламентарним изборима обавиће се у посебним емисијама на Другом програму ТВ у трајању од 30 минута и у емисији „Магазин” на Првом програму Радија. Када је реч о другом, уредничком делу предизборног програма, који чине емисије које уређују и воде новинари јавног сервиса, у њих ће политички актери, аналитичари и кандидати бити позивани, како је саопштено, сходно новинарским и професионалним нормама, уз поштовање важећих закона и прописа.
Осим медијских наступа, политичке партије све чешће прибегавају организовању штандова с промотивним материјалом. Тај вид кампање уједно им служи и за прикупљање потписа потребних за предају изборних листа. Владајуће странке, као и опозиционе које су у старту биле опредељене за учешће на изборима, брже су прикупиле тих неопходних 10.000 потписа бирача.
С друге стране, они који су, попут ПСГ-а, најкасније одлучили да се укључе у изборну утакмицу, баш на том тесту најбоље сагледавају разлику између подршке која стиже на друштвеним мрежама и оне у реалном животу. На ту разлику између стварног и виртуелног треба додати и то што, када једном дате потпис некој странци, следећој листи која би га приложила РИК-у, он би био неважећи, те отуда и потреба да се за сваки случај приложи више од законског минимума. Чињеница да је Покрет слободних грађана био заговорник изборног бојкота, додатно му отежава посао па се сада нашао на мети оних који подржавају Савез за Србију. Ситуацију им отежава и то што потписе и даље скупљају опозициони изборни такмичари, попут Покрета „Доста је било”, који се након укидања ванредног стања одлучио да учествује на изборима, као и Нова странка и Покрет „Један од пет милиона”.
Наставак предизборне капмање обележио је и штрајк глађу испред парламента. Најдуже – 11 дана – протестовао је председник Покрета „Двери” Бошко Обрадовић, захтевајућИ, између осталог, одлагање избора. Таквом виду политичке борбе прибегао је 2011. године Томислав Николић, који је одлучио да гладује, али са супротном идејом, захтевајући расписивање избора. Кроз тај догађај „Двери” су покушале да у изборну кампању директно укључе и СПЦ, позивом патријарху Иринеју да посети Обрадовића. Само одбијање патријарха да се у цео случај умеша ипак је на друштвеним мрежама добило политичке конотације па су присталице дела опозиције који заговара бојкот избора, поглавара СПЦ чак прозивале да је бот владајуће странке.
С. Станковић
