После краћих припрема, а онда и две провере у Грацу (с Чилеом – 0:1 и Боливијом – 5:1), мисли не могу да буду јасно усмерене, али да, као и увек пред велике догађаје, јавност у Србији очекује пуно – јасно је као дан. Е, сад, шта се подразумева под тим „пуно“, ново је питање, с још нејаснијим одговором.
Ако је судити било према оном што су изабраници селектора Младена Крстајића приказали у сусрету с Чилеанцима, без обзира на чињеницу да је у том сусрету наступио практично комбиновани тим Србије, перспектива није изгледала сјајно. Напротив! Млако, споро, неуиграно (...) само су део арсенала квалификација које су провејавале у српским медијима, али и међу свеколиким фудбалским светом у нашој земљи.
Сусрет с Боливијом, међутим, показао је неко друго, много лепше лице наших момака и нашег државног тима. Од првог тренутка силно мотивисани, решени да савладају јужноамеричку селекцију и докажу да и те како поседују квалитет који им у наредних месец дана може пуно донети и повести их ка неким новим, чак неслућеним висинама. Александар Митровић и друштво одиграли су првих 45 минута за причу. Боливијци практично нису ни постојали на терену, смењивале су се прилике пред њиховим голом, а моћна средина терена, на којој су царевали Немања Матић, Сергеј Милинковић-Савић, Филип Костић, Адем Љајић и Душан Тадић, млела је све пред собом. Било је 4:0, сведоци смо да је могло и више од тога. У наставку је Крстајић почео да меша карте, комбинује решења на појединим позицијама, тражи најбоље алтернативе, па је и ритам мало опао. Али и тада су српски фудбалери били много бољи и сугестивнији ривал.
Дакле, ако је судити по овом сусрету, скорија будућност би могла лепо да изгледа. Далеко од тога да нема простора за додатни рад када је дефанзивни ред у питању и да не може боље када иначе више него солидни маневар креће ка голу ривала и тражи најбољи начин да разигра Митровића у нападу. Али, да пођемо редом...
На голу је, то је јасно, сигуран искусни Владимир Стојковић (34), чувар мреже који је нашу селекцију у дуелу с Чилеом спасао и тежег пораза. Четворку испред њега, сва је прилика, чиниће момци који су почели дуел с Боливијом, а то су Бане Ивановић (34) на десном беку, млади Никола Миленковић (20) и искусни Душко Тошић (33) као пар штопера, а онда и капитен Александар Коларов (32) по левом боку. Четворица фудбалера из последњег бедема имају добрано преко 30 година, а мали Блеки Миленковић, на крилима њиховог пребогатог искуства, али и властитог вансеријског талента, проналази своје место у, по нама, јакој одбрани.
Дефанзивни везни број један сигурно је Немања Матић (29), ас Манчестер јунајтеда, за сада најскупљи српски фудбалер у историји. Уз њега, ако је судити по потезима селектора, играће офанзивнији Сергеј Милинковић-Савић (23), младић који ће врло ускоро срушити рекорд Матића и за огроман новац променити средину. Популарни СМС у овај тим доноси нешто ново, луцидност и сјајне потезе, који, практично ниодкуда, из класе обичних прелазе у фантастичне и стварају велику разлику.
Усудићемо се да кажемо, уз пуно поштовање према дојучерашњем селектору Славољубу Муслину, Сергеј је злата вредан елеменат који је недостајао српском фудбалу. Улога централног везног играча намењена је Адему Љајићу (26), момку око чијег се статуса често ломе многа копља. Против Боливије показао је колико зна, а то је пуно, како у улози асистента, тако и као реализатор. По боковима, чини нам се, сигурни су Душан Тадић (29) и Филип Костић (25). Тадић је показао каква решења има у нападу, констатна је опасност за противника, а, дозволи му ли се, постаје и сурови реализатор. Костић уме да користи сјајну стартну брзину како би стекао предност и то му је најјаче оружје.
У нападу је, без поговора, сигуран Александар Митровић (23), младић који је Боливији дао три гола и центарфор који је тек на стази пуног сазревања. Када је мотивисан и решен да прикаже максимум, тешко га је чувати и постаје констатна опасност по мрежу ривала. Утисак је да би управо у Русији могао да се представи у новој, много вишој димензији и навијамо да тако заиста буде.
Сигурно је да међу најбољима постоји место и за Луку Миливојевића (27), капитена Кристал Палаласа, па нас не би зачудило уколико, ипак, он почне дуел с Костариканцима 17. јуна у Самари. Ту су и млађе снаге попут Марка Грујића (22), Немање Радоњића (22) и Андрије Делибашића (21), али, за сада, као yокери који би уласком с клупе могли да промене ток неке утакмице. Остаје жал што Крстајић није пронашао место и Мијату Гаћиновићу међу путницима за Русију, јер би, убеђени смо, донео додатни квалитет нападу. Али, то је нека друга прича, за коју није време да сада буде испричана.
Ето, тако... Јуче су репрезентативци Србије били у отаyбини, код својих кућа и са најмилијима, а већ данас лете у Калињинград, односно Светлогорск, место у којем ће им бити база пред дуеле с Костариком и Швајцарском. Верујемо да им је мали одмор пријао, да су их доза оптимизма и позитивних емоција оних који их и које они воле додатно подигли и да ће их натерати да покажу све што умеју. Јесте фудбалска Србија често доживљавала лоша искуства на највећим смотрама, али смо некако убеђени да је дошло време да нам се догоди и нешто лепо. Пролазак кроз групу и пласман у другу фазу – за почетак. После ћемо да видимо.
Александар Предојевић
