Није тада било Лиге шампиона па да се званично зна колико је јак било који тим на Старом континенту, али историчари спорта онај из аустријске престонице пореде с данашњим мадридским „Реалом“, „Бајерном“, „Ајаксом“ или „Миланом“.
Одиграли су шест утакмица у великим градовима, по две с тимовима из Крагујевца и Београда, једну с онима из Осијека и Земуна, а претпоследњу у Оyацима. Невелика варош била је привредно изузетно просперитетна, а нарочито захваљујући гигантској Фабрици текстила, канапа и ужарије власника Јохана Ертла јуниора. Била је толико велике продукције да је, захваљујући њој, специјализованој берзи која је читавој Европи одређивала цене разних производа од прерађене кудеље седиште било, где ће другде него – у Оџацима.
Није његов отац, који се такође звао Јохан (1882–1922), прозван „велики син Оџака“, био бескрупулозни капиталиста моргановског профила, већ као велики љубитељ спорта издашан у донацијама. Отварао је тениске терене за припаднике грађанске класе која није желела да се меша с локалним пролетерима и осталим пургерима, али још више је помагао Спортском клубу „Оџаци“. Његова га је фабрика, као покровитељ, основала 1919. с групом фудбалских ентузијаста, што је било готово подразумљиво, с обзиром на то да су играчи и бројни навијачи углавном били запослени на текућим тракама газда Јохана. Послодавац им је одмах изградио и одржавао игралиште на Вашаришту. Након очеве смрти, син, које преузео вођење компаније, али и друштвени ангажман, шест година касније је на плацу фабрике подигао и модеран стадион, са свлачионицама, купатилом и тушевима, што је био невиђен луксуз за то време. (Његови арбајтери су с подсмехом гледали „буржује“, који су у оквиру тог пространог спортског комплекса, одевени као за корзо у беспрекорно испеглане беле пантолоне, пребацивали рекетима лоптицу преко мреже.)
А Јохан Ертл старији, угледни индустријалаца и након Великог рата посланик у првом сазиву парламента Краљевине СХС, имао је веома добре пословне везе, које су добацивеле не само до Беча и Будимпеште већ чак и до Велике Британије. Наследио их је потомак па му није било тешко да окрене телефоном кога треба да би „Рапид“ скренуо с магистралних путева и пристао да 25. јула 1936. дође у малене Оyаке.
Пошто су метеоролози предвиђали да ће тога дана, као и претходних и потоњих, бити велика жега, решио је да направи прави спектакл и најавио прву ноћну утакмицу у историји војвођанског фудбала. Улазнице су желели многи из околних места, па и из Новог Сада и Суботице, који се нису нашли у плану турнеје, и пошто је постојала опасност да се домаћи гледаоци здраво наједе ако се испостави да су вишак, одлучено је да се игра на нешто пространијем Вашаришту.
Уследиле су велике припреме, трава је поткресана темељно као на Вимблдону, све је угланцано, али је највећи проблем било осветљење. Ертл је ангажовао инжењере из своје фабрике да израчунају како да несигурна градска енергетска мрежа издржи додатних неколико хиљада најјачих сијалица, које су мајстори поставили на стубове око самог терена. Тадашњи голман „Оџака“ Михаел Катона много касније је причао заинтересованој млађарији да се на терену видело као усред дана. Истина, мало је помогла и месечина.
Углавном, све је било спремно за дочек реномираних гостију, предвођених Францом Биндером Бимбом, бомбардером који се није либио да шутира и с више од 30 метара и постиже спектакуларне голове. Дошли су неколико часова пре почетка утакмице из Земуна, где су претходни дан изгубили од „Спорта“ с 2 : 1, а гламурозан пријем им је приредио лично газда Ертл (тада и народни посланик) у једној од сала велелепне зграде управе фабрике, у чијем је кругу био и његов стан с летњиковцем. Тек да блазиране Бечлије виде да се нобл-ниво примио и на бившој периферији Хабзбуршког царства.
Осокољени што је неколико дана раније у Београду „Рапид“ с 5 : 1 демолирала „Југославија“, за коју је наступало и неколико стандардних репрезентативаца, чим је у 21 час почела утакмица, домаћи играчи су кренули силовито, али се брзо показало да само ентузијазам није довољан. Већ у 10. минуту су примили први гол, а у другом полувремену још два. Публику је мало разочарао пораз њихових љубимаца, али су схватили да је једно бити јунак у свом шору, а сасвим друго интернационална звезда.
Гости нису били превише расположени да прослављају победу па негде заглаве и теревенче јер их је већ сутра чекало нових 90 минута у Осијеку и последњи наступ у Југославији за ту годину.
Утакмица за памћење је временом ушла у локалне усмене митове по ко зна колико пута препричавана, те се по неким верзијама помињало да јој је присуствовало чак 15.000 гледалаца. Међутим, ни да их нагурају као у возове токијског метроа, теоретски их није могло стати више од 3.000, колико отприлике помиње и званични извештај. Ипак, у Оџацима је тај рекорд оборен тек 40 година касније.
Тога дана су шорање лопте, како су неки тада поспрдно говорили, напрасно заволели и они бирташи који су фудбал сматрали залудном занимацијом дерана и доконих луфтика. Још од поднева падали су с ногу конобари у дупке пуним импровизованим бифеима око игралишта, а чим је судија Нестор Сегедински из Суботице, тада један од најбољих у Војводини, одсвирао крај утакмице, уз хектолитре пива и вина у кафанама по целом граду сви су постали врсни познаваоци дриблинга, волеја, центаршутова и других финеса игре.
Углавном, био је то друштвени догађај првог реда за целу земљу па је и престоничка „Политика“ имала свога извештача. Како и не би, када су под рефлекторима тек коју годину раније одигране су још само две утакмице, по једна у Загребу на стадиону „Грађанског“ и београдског БСК-а.
Стеван Милер
(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Општине Оџаци. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Општине.)
