Прија ли аплауз?
„Увек прија аплауз најмлађих јер они у спортисте гледају као у идоле, узоре и сходно томе ми имамо огромну одговорност да се представимо на најлепши могући начин, да им покажемо да кроз спорт могу да се развију као васпитани, образовани и нормални људи“, дирнут аплаузима рекао је Ракочевић.
Питали смо Ракоћевића зашто је дошао у Кулу.
„Упознао сам професора Александра Настића кроз друштвене мреже и он ме је замолио да дођем и посетим клуб. Ту је и госпођа Весна Yувер, кошаркашица која помаже клубу, а будући да мени ништа није тешко да одрадим за добробит кошарке, поготово за добробит клинаца, успео сам да обезбедим лопте, мајице и сувенира као донацију Савеза за овај клуб, па сам дошао да посетим децу“, појаснио је Ракочевић.
Савез се труди да буде што више деце на кошаркашким теренима.
„Најбитније је да свако дете, рођено у Београду, Кули, Шведској, опредељено за наш спорт има ишансу да напредује и да се бори за дрес репрезентације. Идемо ка остварењу тог циља.“
Заигра ли срце када видите ову децу на терену, сетите ли се оних ваших времена?
„Наравно, погото што и ја имам сина десетогодишњака и када он изађе на терен није ми свеједно. То су најлепше ствари које човек може да доживи. Деци саветују да увек, на тренингу и утакмици, дају све од себе, али да никако не запостављају школу“, казао је прослављени ас.
Ђ. Бојанић
