(Од нашег специјалног извештача)
Још једном, квалификациони турнири су се показали као кобни по наше момке који у конкуренцији осам најбољих европских екипа, без оних већ пласираних, нису успели ни да се пласирају у полуфинале и продуже наду. Систем је такав, потпуно неправедан, али једнак за све – само ће победник у Токио, иако неколико селекција има потпуно право на то.
Наизглед јача група од оне друге, где је домаћин Немачка. Болан максимални пораз на старту од, стицајем околности, комбиноване репрезентације Француске, затим победа над Холандијом, али трећи меч с Бугарском, који је морао да се добије са 3:0 или 3:1, дошао је још болнији пораз који је распршио све снове везане за учешће на највећој спортској смотри.
Деловали су наши момци на овом турниру као да немају енергије, није било оне игре која је красила екипу пре само неколико месеци када се попела на врх Европе, стога и епилог свима горак. Момцима ипак мора да се честита, још једном су нашли снаге да одиграју за репрезентацију, без паузе са својих клупских обавеза, обукли су најдражи дрес и желели најбоље. Добро знамо да су Олимпијске игре сан сваког спортисте, неки су га из ове екипе досањали, а неки можда и неће. Веома је тешко очекивати да ће Подрашчанин и Петрић имати прилику да се боре за Париз за четири године, можда и још неко с њима, зато је Токио могао да буде круна једне сјајне генерације, али није се могло.
Одмах су се појавиле приче у јавности да је пласман у Јапан изгубљен још прошле године, на квалификационом турниру у Барију, када су испред “орлова” и Токија испречили Италијани, али су се наравно појавили и коментари јавности (навијача) који нису на месту. Осути паљбу по једној од најбољих селекција у нашој земљи, која је освојила брдо медаља, не сме да се деси, без обзира на реални неуспех у Берлину. Момци су дали све од себе, неки нису били најздравији па су се опет одазвали позиву и борили се за своју земљу, овога пута нису имали среће, али су актуелни шампиони Европе, а то није мала ствар. Сад, што најбољи са Старог континента не иде директно на ОИ, то је већ питање за неке друге, оне који кроје свет спорта.
- Сличан турнир као пре четири године. Играли смо за нијансу боље, међутим нисмо имали ни храбрости ни среће у одлучујућим моментима. Што се мене тиче, наша игра није била толико лоша, али Бугари су стварно одиграли сјајну утакмицу у прва три сета. Опет смо били ту, опет смо били близу и веровали, али опет ништа. Као пре четири године. Наша земља одбојке неће имати представника у мушкој конкуренцији на Олимпијским играма, што је стварно велики неуспех, али Боже мој. Ми као прваци Европе нисмо успели да се пласирамо на Олимпијске игре – рекао је Марко Подрашчанин.
Нико није желео пре почетка турнира да прича о свим недаћама које су задесиле репрезентацију Србије. Нису изношени проблеми с повредама Ковачевића, Атанасијевића, Ивовића и још неких, чињеница да у Берлину нису ниједном тренирали због таквог система који је смислио организатор, па ниједном ручали пре утакмице јер су све мечеве играли у матине програму. Све то би испало као тражење алибија, нису то хтели наћши момци, само су желели да још једном достојно репрезентују своју земљу, што би се рекло, „макар и с једном ногом”, али њихово најбоље није било довољно у овом тренутку.
- На нашу жалост, али и на жалост свих наших навијача и целе нације, нисмо успели. Да ли смо ми могли боље? Сигурно да јесмо. Да ли смо дали максимум? Сигуран сам да јесмо. Нажалост, то је наш максимум у овом тренутку. Остаје велика жал за квалификацијама. Јако смо то желели. Нисмо никога ништа лагали, сигурно смо из срца говорили да верујемо и да желимо. Нама је сигурно најтеже, али шта је ту је. То је спорт. Некада победиш и најбољи си. После Европског првенства које смо освојили, већ сутрадан смо морали да се боримо за друге победе. Идемо даље, морамо да наставимо да се боримо – истакао је капитен Србије Немања Петрић.
Ипак, имаће за кога одбојкашка Србија прилику да навија на Олимпијским играма, девојке су веч одавно обезбедиле место, а једне су од претендената на златну медаљу. Може цела спортска нација тада да сву љубав и подршку усмери ка њима, у том случају врх постоља нам не гине. Олимпијске игре су близу, а Србија ће се сигурно радовати.
Марко Ристић
