Лазаро Рајдел Фундора Травијесо (24) потписао је трогодишњи уговор са актуелним шампионом Србије, а колико је то велики догађај у овом спорту и о каквом се играчу ради говори чињеница да су најутицајнији светски одбојкашки медији забележили овај трансфер.
Још 2012. године Фундора је играо за кубанску репрезентацију у Новом Саду и Светској лиги. Прописи који су тада владали у његовој домовини су га одвојили од одбојкашког терена две године, сада жели повратак у жижу спортске јавности, да се поновно докаже као врхунски одбојкаш. Одушевљен је Војводином и Новим Садом и напомиње да се већ осећа као да је код куће.
- Ово што сам затекао у Војводини нисам видео нигде, а тренирао сам у много клубова. Екипом и стручним штабом сам веома задовољан, а посебно сам импресиониран бројем људи у и око клуба. Сви су спремни да играчима учине све што пожеле, а није ми било свеједно када сам на потписивању уговора видео бројне представнике медија. Признајем, имао сам трему. Све ми то говори да се овде одбојка воли и да клуб личи на велику породицу, што је први услов за добар спортски резултат. Породица је нешто најважније и зато већ могу да кажем да сам оптимиста. Знам да је Војводина највећи клуб на овим просторима, гледао сам њене утакмице и видео много младих и квалитетних играча. У то сам се уверио за ово време колико сам у клубу – са усхићењем прича Фундора.
Шта прижељкујете у предстојећој сезони?
- Тренутно ми је најважније да ојачам, волим да побеђујем и имам високе амбиције у животу. Сада моје тело није онакво какво желим да буде, период пре доласка у Војводину тренирао сам са женама, па се сада лагано уходавам. Тело ми се још навикава на нове вежбе, на нови систем рада, али иде набоље и сигуран сам да ће све бити како желим у наредних месец дана.
Како вам се чине млади играчи и тим у целини?
- Сви момци су сјајни. Гледам ове младиће и, верујте, сигуран сам да ће већина њих играти за сениорску репрезентацију Србију и то за две до три године. Снажни су, добро скачу, имају одличну технику, имају све. Тим изгледа сјајно, иако нам фали неколико играча које не познајем, али сигурно су добри чим су у репрезентацији. Константно сви напредујемо и уверена сам да ћемо бити спремни за све што нас чека ове сезоне.
Какав је био ваш одбојкашки почетак?
- На Куби имамо летње академије одбојке у свих 16 провинција. Пошто сам био висок, одвели су ме на одбојку и већ са 17 година сам ушао у сениорски национални тим, без играња за млађе категорије. Све се десило доста брзо.
На Куби с ради другачије него овде, у чему је разлика?
- Разлика је 500 одсто, верујте. Најпре, замислите ово: идете на тренинг пола сата аутобусом, а не можете ни да замислите какви су аутобуси на Куби и колико људи буде унутра – у шаљивом тону каже Фундора. –Тренинзи су били после доручка и трајали су скоро четири сата, комбиновано фитнес и трчање, затим је следио ручак, па обавезни одмор од неколико сати и онда још тренинга у сали који су знали да трају и до после поноћи. Радили смо пуно у теретани, али не на справама, само са теговима. Почео сам да радим са теговима када сам имао свега 13 година. То су били луди тренинзи, али тако се ради на Куби.
Није увек било лако, чули смо да сте имали проблеме?
- Играо сам до 21. године, тада сам напустио репрезентацију и Кубу, имао сам проблем с коленом и хтео сам да баталим одбојку. Имао сам и психолошких проблем због повреде. Тако је било све док ми пријатељ са Кубе није рекао: „Хајде да тренираш самном, ако те буде болело - не мораш више, али ако све буде добро наставићемо са свакодневним тренинзима,“. После месец дана рада нисам осећао бол, а онда ми је и мама рекла, а она је најважнија жена у мом животу: „Лазаро, зашто не покушаш поново да играш“. Све се након тога вратило на старо и наставио сам каријеру и не могу да искажем колико сам захвалан за сву подршку коју добијам.
Због закона на Куби морали сте да паузирате две године. Како гледате сада на то правило које је одмогло многобројним играчима?
- У принципу не волим да причам о Куби. То је моја земља и волим је, тамо сам доживео све најлепше у животу, али и све најгоре. Правило да Кубанци морају да играју у домаћим клубовима како би наступали за репрезентацију важило је до 2016. године, чак мислим да сам последњи играч који је добио забрану,а мало после мог одласка то правило је укинуто. То је било заиста лоше правило јер сви желимо да успемо у животу. Сада је другачије,играчи ће дати пет или десет процената Савезу и без проблема отићи у инострани клуб. Да тог правила није било, сигуран сам да би Куба имала најјачу репрезентацију на свету. Сада се најбоља одбојка игра у Европи, има пуно квалитетних играча. Мислим да се неке ствари полако мењају у корист кубанске одбојке.
Чини се да вам много недостаје играње за репрезентацију?
- Кубанци воле своју земљу и заиста ми није ни мало лепо што не могу да играм за моју државу и мој народ. Искрено се надам да ће се ствари променити, да ће кубански играчи из иностраних клубова моћи да наступају за репрезентацију, што сви желимо. Сигуран сам да би сви љубитељи одбојке на свету желели да виде јединствену и најјачу селекцију Кубе. Имамо најбољег одбојкаша на свету Леона, затим Леала, Симона, Хуанторену, који је узео италијанско држављанство, Еразуела, Фернанда, Ернандеса и да не набрајам даље. Када би се окупили то би био тим снова.
Освојили сте бронзану медаљу на Светском кадетском првенству у Аргентини. Да ли се сећате тог шампионата и неких српских играча који су тада освојили златну медаљу?
- Сећам га се као да је било јуче, још имам ноћне море, верујте. Играли смо добро, мислим да смо били најквалитетнији уз Србију од које смо изгубили 3:1 у другој рунди. Сећам се тог меча јако добро, имао сам неколико грешака у завршници. Нисам могао да спавам тада, причао сам са психологом, али после смо стигли до полуфинала. Поражени смо од Шпаније, тачније разбили су нас, а онда смо добили Французе у утакмици за бронзу. На турниру пре тог првенства смо лагано добили Шпанију, али су тотално променили игру за то полуфинале и нисмо успели да се снађемо, никада од тада нисам видео такву промену једне екипе. Са тог првенства се сећам Милана Катића, Уроша Ковачевића, Михајла и Чедомира Станковића, а касније сам чуо да су сви били играчи Војводине.
Фундора тврди да се већ навикао на живот у Србији.
- Куба је карипска држава па нема много белаца и ту је велика разлика у односу на Србију – у шали каже већ сада међу саиграчима популарни Лаки. – Храна је одличан у Србији, веома слична кубанској, девојке су лепе, људи љубазни... Волео бих да моја мајка може да дође, али о томе још нисам причао са клупским челницима,биће времена и за то.Утисци су дивни, лепо ми је у Србији.
Први сте одбојкаш са Кубе у Србији, да ли сте то знали?
- Када је у новинама и на друштвеним мрежама изашао текст о мом доласку у Србију, добио сам пуно порука са свих страна и сви су ми говорили да сам први Кубанац одбојкаш у Србији. Верујте, већ се осећам као код куће и сигуран сам да ћу се показати у правом светлу.
Значи, постоји могућност да нађете девојку овде, ожените се и останете у Србији?
- Сада се ви шалите, али зашто да не, све је могуће, слободан сам. За сада је најважније да се фокусирам на рад и тренинг, а касније на утакмице и игру, за све остало ће бити довољно времена – казао је Лазаро Фундора.
Марко Ристић
