Најслађи тренуци великих спортских шампиона су управо они када њихови наследници не само крену њиховим стопама, већ надмаше славне родитеље на том њиховом професионалном путу. Задатак ни мало лак, задатак који већину оптерећује, ставља огроман притисак и терет на леђа детета, али не и за наследницу Драгутина и Биљане Топић.
Отац је освајао Европска првенства у Сплиту и Стокхолму 1990. и 1996. године, злато и на Светском јуниорском у Пловдиву 1990. и Универзијади 1995, један је од најбољих српских атлетичара свих времена, од 1993. године држи државни рекорд скоку увис са прескочених 2,38 м, чиме дели 15. место на ранг листи најбољих скакача увис свих времена, био је четврти Олимпијским играма у Атланти, мајка је државна рекордерка у троскоку, а заједно су учинили да Србија има атлетски драгуљ о коме ће се тек причати и писати, на чији “небески скок” ћемо сви чекати и заједно са њом веровати у олимпијско злато.
Каква су ти очекивања у овој сезони?
“Најпре, волела бих да, с обзиром на колико мислим да сам спремна, осврнувши се на сав уложен труд и време у протеклим месецима, одбраним постигнуте резултате и опробам на неким новим висинама. До краја године желела бих да остварим јос тај неки дечији сан лествице која остаје на 190цм” – кроз осмех почиње причу бриљантна Ангелина Топић.
Србија ће имати прилику да гледа млади бисер светске и домаће атлетике у дисциплини скок увис на митингу који ће бити одржан под сводовима београдске Арене 7. марта 2022, који ће окупити сам крем светске атлетике и бити контролно такмичење уочи старта светског шампионата у нашој престоници.
“Неизмерно се радујем такмичењу 7. марта у Арени. Наћи се међу светским асовима на истом борилишту је нешто што инспирише, мотивише, ствара позитивну трему. Изаћи ћу и борити се за максималан исход као и увек и надам се да ће мој резултат бити за понос, то ми је задатак и радићу на остварењу оног што сам себи зацртала” – истиче 16 – годишња српска шампионка Ангелина.
Да ли су твоја инспирација и звезде водиље у професији коју си изабрала, твоји родитељи и колико си начила од њих?
“Наравно, више сам него захвала што их имам као пре свега незаменљиву подршку у свему што радим. Драго ми је што на својој страни имам некога ко своје искуство може да подели са мном и олакша ми неке неизбежне препреке на које наилазим у свету спорта. Због њих сам ипак и заволела ово чиме се бавим, чак и пре него што сам се и сама прикључила”.
Који су круцијални савети које си до сад добила?
“Да било шта што радим има смисла само ако је то нешто што волим”.
Да ли сматраш да можеш да надмашиш успехе родитеља?
“Не видим у њима конкуренте, не волим да поредим моје успехе са успесима мојих родитеља, они су сами написали своје приче, и ја своје сада проживљавам”.
Колико је тежак, а уједно и леп позив који си изабрала у животу?
“У атлетици непрестано се боримо сами са собом и ради напретка морамо излазити из зоне комфора. Мислим да без обзира на све потешкоће и баријере које су пред нама, оно што се налази иза њих вредно је сваке муке која нас сусреће. Ја сам у овом спорту као и многи, пронашла себе, и не могу се замислити у било чему другом. Најлепше моменте мог живота проживела сам управо због атлетике, мени најдраже људе упознала сам бавећи се овим и из дана у дан све више сам сигурна да сам изабрала прави пут”.
Колико дневно пута и сати тренираш?
“Када није припремни период, тренирам једном дневно, најчешће око сат и по, пет до шест пута недељно”.
“Да ли си поносна на то што је Србија домаћин планетарног шампионата света у дворани?
“Драго ми је што ће се један од највећих светских догађаја одржати управо у нашој земљи. Имамо прилику да се боље упознамо са атлетским звездама целе планете и дамо им подршку са наших трибина”.
И за крај, да ли сањаш наступ на Олимпијским играма у Паризу 2024.године?
“Никако не могу да прихватим чињеницу да нам се Париз оволико приближио. Како пролази време све више имам осећај да оне не морају бити само сан, али ко зна, свашта се промени у две године, видећемо” – закључила је Топићева.
