Одлучио је да живот настави у Дубаију, где ће бити ангажован као тренер пливања, а у ову арапску земљу путује већ у петак.
- Одлучио сам да се повучем и није ми било страшно све до те последње трке, када сам на Европском првенству у Глазгову отпливао 100 краул. Изашао сам из базена, последњи пут погледао на све око себе из те перспективе и кроз главу ми је прошло - То је то. Ни мало ми није било лако када сам се након тога видео са тренером Дејаном Пејиновићем – испричао је овај врсни спортиста, један од најбољих ког је изнедрио град богате спортске историје.
Како је казао, лепо је бити на такмичењима широм света, као репрезентативац представљати своју земљу, али све оно што је испред и иза тога није ни мало сјајно.
- Остатак године је тежак и тих неколико дана на такмичењима није вредно свега тога. Једноставно, велико је мучење било свих ових година са условима за тренирање и са свим осталим. Мало сам изгубио снаге и воље да се борим са свим тим, јер сам 22 године у пливању. Млађе генерације још увек успевају у томе, али ја сам се једноставно истрошио.
Када је размишљао о томе где ће наставити живот, одлука је пала на Дубаи. Зашто баш та земља, питали смо Ивана.
- Тамо сам већ био од 2014. до 2016. године, у то време сам и пливао и радио и било ми је јако тешко. Али, веома ми се свидео њихов начин рада и понуда компаније која ме је ангажовала учинила ми се као одлична идеја, због чега сам је и прихватио. Још када сам одлазио први пут речено ми је да ће за мене код њих увек бити места.
На питање који су неки од најлепших тренутака у 22 године дугој каријери пливача, Иван одговара да свака медаља са великих такмичења има своју тежину.
- Не знам шта бих посебно издвојио. Искуство које ми је донело пливање не може се поредити ни са чим. Имам пријатеље по целом свету, али сам неке ствари и изгубио због пливања, пре свега одрастање и тинејџерско доба. Нисам имао стандардно детињство, али не жалим ни један тренутак проведен у спорту, јер сам пуно, пуно тога добио. Пропутовао сам цео свет, а кад се попнете на постоље, док се изводи хумна ваше земље, нешто је што остаје урезано за цео живот.
Кад у петак отпутује одавде, највише ће му недостајати другари из реперезентације.
- Нећу их изгубити, али ће ми фалити чешће дружење са њима на припремама, такмичењима... Само пливање као пливање и неће, зато што сам се заситио – каже Иван, који је уговор са компанијом из Дубаија потписао на две године.
Годишње одморе ће, како истиче, углавном користити да би се враћао у Србију и обилазио своје најмилије. Не зна да ли ће и након истека уговора остати у Дубаију, али нема намеру да се враћа у Србију све док се нешто драстично не промени у српском пливању.Са собом одавде неће понети ништа. Медаље и пехари остају у Зрењанину и о њима ће рачуна водити мајка и ујак.
- Све пливачке ствари, наочаре, костиме, капице више немам. Све сам поделио и распродао, остао ми је само један купаћи костим који ћу користити да се окупам у мору у Дубаију – завршио је причу Иван Ленђер.
Ж. Балабан
