На нашу велику срећу, Србија је била део тог историјског тренутка и то у најсјајнијем светлу, јер је Јована Прековић обрадовала нацију освајањем злата. Аранђеловчанка је, уз теквондоисткињу Милицу Мандић и ватерполисте, узела титулу у Јапану, док су остали, обарајући рекорд по броју медаља од када се Србија такмичи као самостална држава, којих је на крају било девет, пригрлили још једно сребро и пет бронзи. Прилику да поново покуша да се нађе на победничком постољу на Олимпијским играма, Јована, нажалост неће имати, јер карате није остало у програму ове смотре, која се већ 2024. одржава у Паризу. Међународни олимпијски комитет одлучио је да задржи преостала три спорта која су дебитовала у Токију, спортско пењање, сноубординг и брејкденс, који је, наравно, изазвао највећу полемику.
– То има велику улогу у томе што сада размишљам како ћу и шта ћу даље са спортском каријером – рекла је Јована Прековић на почетку разговора за „Дневник“ – Била сам разочарана када сам чула да карате више неће бити у програму Олимпијских игара. То је за мене била мотивација када сам одлазила на тренинге и на који начин сам тренирала. Могу да замислим колико се младих каратиста разочарало што нисмо задржали тај статус. У Токио смо ишли да презентујемо наш спорт и да покушамо да останемо у олимпијској породици. Нисмо, међутим, успели и верујем да је то људима који су дуго у каратеу, а и деци, тешко пало. Има, ипак других великих и лепих такмичења, која ће увек бити мотив за младе. Да је карате задржало место на Играма ја бих наставила да тренинрам темпом као што сам до сада. Сада дајем себи времена да размислим шта ћу даље и желим да донесем праву одлуку.
Не бисмо се у разговору са шампионком из Токија у сали Џудо клуба „Славија“ у Спенсу, у ком је од Џудо савеза Србије примила почасни ДАН-степен појас, одмах дотакли можда најболније тачке, губитка олимпијског статуса, да она сама није почела причу да је после еуфорије након Игара у Земљи излазећег сунца отишла на заслужен одмор на ком је почела да размишља у ком правцу ће ићи њена каријера. Освајањем злата у Јапану дотакла је звезде, а објединила је то са европском и светском титулом, коју је после и одбранила. Узела је све што је могла.
Човек сам, нисам машина
На татамију Јована Прековић изгледа хладнокрвно, одлучно, готово неустрашиво, оштрог погледа, што ју је и довело до обједињавања три велике титуле и одбране светске. После врхунских успеха живот јој није исти и морала је да се суочи са великом медијском помпом и тиме да сада свако „жели део олимпијске шампионке“.
– Имам много позива за разне догађаје. Трудим се да свакоме изађем у сусрет, али наравно, не могу на све стране. Била сам на одмору после Токија, јер сам морала да се искључим од свега. Карате није био толико медијски пропраћен спорт и то се све преокренуло. Покушавам да се носим с тим стварима. И ја сам човек, нисам машина, не могу свима да се одазовем, без обзира колико бих желела. Имам доста позива, али сада морам и да научим да кажем „не“ – нагласила је Јована.
– У каратеу сам двадесет година и увек сам имала високе циљеве. Прошле године сам испунила све животне циљеве што се тиче спортске каријере. Јако је тешко након свега тога наћи мотивацију и тако велики циљ који су мене гурали свих ових година – искрена је Прековић.
Како каже, још увек размишља који ће јој бити следећи корак.
– Нисам одлучила да ћу да завршим спортску каријеру, али покушавам на неки начин себе да доведем у такво ментално стање да ми можда и нису потребни велики циљеви да бих се такмичила и да бих тренирала с мотивима с којим сам то радила до сада. Тешко је. Зато дајем себи времена колико ми је год потребно да о свему размислим хладне главе па да одлучим да ли ћу да завршавам спортску каријеру или да наставим, само на неки мало блажи начин, што значи да би све ишло некако из чисте љубави, без толико стреса, великих очекивања и притисака – објаснила је Јована.
Здрава прича имала одјека
Врхунски успеси Јоване Прековић покренули су праву лавину у њеном родном месту.
– Поготово после Олимпијских игара много деце се заинтересовало за карате. Аранђеловац је генерално и град каратеа, поред рукомета и одбојке и мој тренер Роксанда је доносила медаље, па смо на неки начин употпунили целу причу највећим успесима. Аранђеловац може да се дичи јер има озбиљне шампионке. Драго ми је што смо имали могућност да моји тренери и ја градимо здраву причу и што смо је пренели на друге. Људи су видели да се наш рад базира на добрим основама и због тога ће сигурно много деце кренути на карате, што је велики плус свега овога што смо постигли – рекла је Јована Прековић.
За сада ће време више да посвети школовању и завршавању обавеза на Факултету за спорт и физичко васпитање у Београду и Универзитету „Унион - Никола Тесла“. С обзиром на то да је у каријери радила са тренером Роксандом Атанасов, некадашњом каратисткињом, која ју је и одвела до највећих успеха и њеним супругом, својевремено џудистом, Драганом, који јој је кондициони, усавршавала се у једном здравом окружењу, па није искључено да ће и сама поћи тренерским путем.
– Имам велику жељу да искуство пренесем другима, али још увек нисам сигурна на који начин. С обзиром на то да сам уписала факултете у вези са спортом, очекујем да ћу остати у овој бранши. Волела бих да то буде карате, који ћу подизати на више лествице не само као такмичарка него и на неке друге начине – открила је Јована Прековић.
Кристина Бугарски
