Нову шансу потражиће на Европском првенству, за годину дана. Јединствен став српске спортске јавности јесте да су „орлови" напредовали у односу на издања у претходној деценији, али опречна су мишљења и апетити рукометних посленика о резултатима, пласману и о улози нашег селектора, Шпанца Антонија Ђероне.
Учинак наше репрезентације на Шампионату за Дневник је анализирао наш трофејни стручњак Ђорђе Ћирковић (вишеструки првак Србије, Румуније, као и освајач купова и суперкупова у те две земље), који је на шампионату имао играче из пет репрезентација са којима је сарађивао.
– Од када је почело Светско првенство, у руке ми је допала књига Ђорђа Лабовића „Семпер идем", што би у преводу било „Увек исто". Управо тако бих сажео до сада учињено на овом првенству. Три скандинавске екипе, потом Немачка, Шпанија и Француска нашле су се у завршници. Преостала два места могле су да заузму многе репрезентације, али је највише среће имала Мађарска, а уз њу и Египат, као најбоља афричка селекција. Значи, нема изенађења, како су стручњаци најављивали, тако је и било – сматра српски интернационални тренер.
За Србију то није могао да каже и није хтео да изводи неке преурањене закључке.
– Подсетио бих да су селектор и играчи најављивали четвртфинале и квалификациони турнир за Игре у Паризу. У томе нису успели. Од када је Ђерона преузео кормило, екипа је много напредовала и то јесте уочљиво. Причам за период пре ЕП и између ова два такмичења. Екипу води на смирен и одмерен професионални начин, комуникација са медијима и играчима му је на врхунском нивоу. Нисмо имали ни једну аферу нити конфликт, играчи се радо одазивају, енергија се види, када један погреши, сви трче да исправе грешку.
Потом је подсетио да смо имали двомеч са Француском и Словенијом (три победе и реми).
– Само да је то урадио било би доста, то је моје мишљење. Запитао бих се одакле нама подлога за велика очекивања. Увек очекујемо висок пласман на великим такмичењима без обзира који спорт је у питању. И сам сам милитантни оптимиста. Увек сам за то да се поставе високи, можда и нереални циљеви јер када они постану императив, тада долази до напретка. По мени је то врло важно.
Прошло је 20 година од када су тимови из српске лиге биле способне да побеђују најбоље, попут Портланда и Сијудада, Цеља... Од тада имамо константан пад клупског рукомета.
– Рекао бих суноврат, јер пад је блага категорија. То је врло важно, не постоји системско финансирање српских клубова, чак 99 одсто примењује стратегију преживљавања и једва преживљава. Е, то је слика нашег рукомета. У бар 10 европских земаља постоји барем један клуб чији је буџет већи од свих клубова заједно у прва два наша ранга такмичења. Примера ради, Букурешт је прошле године обезбедио за своје клубове у мушкој и женској конкуренцији више новца него што ће се код нас потрошити у наредних седам година. Новац није основни фактор, али је врло важан развојни ресурс.
Још један аспект, према Ћирковићевим речима, потребно је да се сагледа.
– База се осипа и у квантитативном и у квалитативном смислу. Подаци из 1991. године показују да је учешће деце до 15 година у укупној популацији износило 1.465.221, 2002. године тај број је био 1.176.770, а 2011. године смо имали 1.025.278 деце. Плашим се да се бојим (што би рекли клинци) да вам изнесем пројекције (ниска варијанта) за 2031. годину, која је око 770 хиљада. Морамо да размишљамо о овим чињеницама. Стил живота, навике, утицај модерних технологија, као и моторички тестови који су показали да наша деца заостају за вршњацима у Европи, у брзини и снази. Паметном је то доста. Системска криза је у питању, а то значи да је проблем на свим нивоима. Нама је потребан систем да ово спасимо, не би требало да расправљамо које је место, већ да гледамо да ово поправимо. Нису променили резултатску ситуацију на великим такмичењима, али су ступили на пут који ће променити ситуацију.
Ђерона је сада добио информације како се неко понаша у стресним ситуацијама, по многим питањима, сматра Ћирковић, видимо да му је то недостајало.
– Све је то сада решио и остало је још да се реши ГАМЕ проблем, што би било сјајно и сигурно да би показало резултат. Било је много и слабости. Погледао сам све мечеве (укључујући и пријатељске) наших ривала и имам право да отворено причам. На пример Алжир је био 10 одсто бољи него на Купу Карпата, немају система, играју 6-0 што им не одговара, транзициона игра им је лоша, а у другом полувремену им се распада игра. Катар је доста дисциплинованији, Капоте им се повредио и то је много утицало. Те две екипе, у било каквим саставима, не могу да нас победе у десет утакмица. Оваква Србија не може да изгуби од њих.
Немачка није добро изгледала на пријатељским утакмицама, правили су много техничких грешака, њихова идеја је да постигну гол више, и да све време ломе противника високим ритмом. Међутим, селектор Гисласон је убацио неколико детаља који су унапредили њихову игру, а успео је да прикрије њихове слабости.
Све утракмице до сада много боље играју прво него друго полувреме из простог разлога што играчи који улазе са клупе нису на нивоу прве седморке.Њихова најбоља страна је транзициона игра из одбране у напад. Позициони напад им је солидан, користе целу ширину терена и нама су управо на тим широким позицијама (2 и 5) постигли 7-8 голова у првом полувремену. Игра у одбрани им је слабост и у многоме зависи од учинка голмана, првенствено Волфа.
Кључ за њихову игру је требало да буде да успоримо њихов ритам посебно у првом полувремену и да спречимо голове са широких позиција. То се није догодило и утакмица је одиграна у ритму који је одговарао противнику. Друго полувреме смо их добили са једним голом разлике, јер када уђу у неминовну ротацију то више није почетна концепција. Не прихватам алиби причу да смо имали голмана, било би другачије. Имали смо двојицу голмана као и они (најбољи учинак је имао њихов други голман).
Много је ту фактора који утичу на крајњи исход, попут тренутног расположења и форме играча, здравственог стања, саме поставке игре од стране обојице селектора... Само стручни штаб и Тони Ђерона знају у том тренутку улазне параметре. Ми само можемо да коментаришемо оно што смо видели на терену. Највећи квалитет Немачке није спречен и то је резултат пораза. Једно од могућих решења, када играте против јачих противника, је преузимање “концептуалног ризика”, односно да им затворите ситуације из којих постижу највише голова. Ми то нисмо успели, јер су постизали голове на исти начин као против Исланда у припремним мечевима.
Према Ћирковићу то је кључ целе приче.
– Против Норвешка смо имали есктра 40 минута, али нама требају одговори попут „зашто је било пет нових играча на терену када смо водили". Руку на срце, тако смо победили Фарнцузе и Словенце – на ротацију. Овде то није успело, имали смо пет нових играча у једном тренутку, и није се видела јасна нападачка идеја у другом полувремену. Прецизније, Норвешка је у другом делу променила начин игре у одбрани, а ми нисмо успели да нађемо решење. Када смо имали позитиван резултат, а њихова агресивност је почела да тупи, наш напад једно од решења могла је бити и игра „седам на шест”. Тако би они изгубили агресивност. Наравно, постоји још доста решења у таквим ситуацијама, али чињеница је да осим измена са клупе није стигла неопходна реакција.
На овом првенству је било много простора да се Србија нађе међу осам екипа.
– У најважнијем мечу Радивојевић је играо друго полувреме, а до сада је играо само прва полувремена. Питао бих, зашто. Мислим да је то легитимно питање. Под претњом пасивне игре, нисмо имали уигране акције које би нам донеле предност. До 22. минута против Холандије четири играча су се променила на позицији "два", нисмо имали право решење. Имали смо ситуације када смо лако падали на "двојци" и "петици". Селектор сениорске репрезентације нема времена да се бави обуком играча, али после две године требало би да зна која су најбоља решења на свакој позицији. За мене лично критика значи позив на промену и волео бих када би на неком семинару српски тренери добили одговоре на ова, али и на бројна друга стручна питања – истакао је Ђорђе Ћирковић, сматрајући да је са овим картама, које су биле подељене, могло боље и да је недостала реакција у кључним тренуцима. Заборављамо какво је стање било...
Јово Галић
