Пут га је потом одвео у Немачку, где је наставио каријеру, а онда и у Шпанију. Може се с правом рећи да је истинска легенда сенћанског рукомета, јер је на сцену изашао у овој потиској вароши пре пет и по деценија, а највећи успех остварио је у репрезентативном дресу, освајањем сребрне медаље на Светском првенству 1982. године у Немачкој.
Сента је, у време када је Кривопапић почињао каријеру, била истакнути рукомети центар, а из фамилије Кривокапић стасало је више врхунских спортиста.
- За нас је било важно да смо се као клинци бавили спортом, а, стицајем околности, радом и уз мало среће, стигао сам до рукометне елите. Као веома млад играч отишао сам од куће, не далеко - у комшијску Аду, а после сам, степеницу по степеницу, стално напредовао. Играо се у то време доста чвршћи рукомет него данас, иако је сада сама игра бржа и атрактивнија, али мислим да је и једна и друга варијанта за гледаоце била и јесте привлачна – рекао је Кривокапић за „Дневник“.
Истиче да рукомет у Србији и осталим државама с простора бивше Југославије није толико јак као некад, а да квалитетом одскачу Хрватска и Словенија. Каријера Радивоја Кривокапића потрајала је до 1989.године, када је, због повреде лигамената, с 35 година завршио каријеру у Шпанији, где је провео време до повратка у Сенту. На Светском првенству 1982. године, Југославија је освојила сребро, а наш саговорник присетио се тога да су сви тада од плавих очекивали златно одличје. - Имали смо изузетно јаку екипу, али нам је заиста недостајало и мало среће. Изгубили смо у финалу, у продужетку, од сјајне екипе СССР-а, а могло је да буде и другачије.
Новинари су тада Кривокапића проглашавали најбољим левим беком и најбољим шутером на свету.
- Колико је то било тачно, тешко је сада рећи и мени то уопште није битно. Ипак, пријале су ми похвале. Важно ми је било то да сам био репрезентативац моје земље и да сам постигао велики успех као спортиста.
Колику је снагу имао његов шут, тада се није мерило електронским уређајима, а Кривокапић верује да је то било и преко 130 километара на сат.
- Рукомет сада највише пратим због тога што ми синовац игра у Мађарској, али гледам и игре репрезентације Србије. Видим да у нашој земљи има добрих, младих играча, који могу да направе лепе каријере и остваре одличне резултате, поготово због тога што смо се квалификовали за Европско првенство. Уз то, Србија има и тренера Тонија Ђерону који јој баш одговара. Није наш човек, држи строжу дисциплину и има другачији систем рада, па мислим да су наши момци направили јако добар резултат победивши у квалификацијама Французе. Селекција која је сада на делу, има будућност и даје наду да ће наићи нови успеси српског рукомета.
Напомиње и то да је однос играча према репрезентацији, у време када је он носио дрес државног тима, био одговорнији и бољи него данас.
- Играли смо и борили се грб наше земље што смо боље могли, и то не за новац. У то време нису се добијале паре за наступе у репрезентацији, а играчи који су играли у иностранству за лепе новце, долазили су да направе резултате и освајају медаље с националним тимом. Сада ме је, у неким приликама, било срамота због начина на који су се појединци односили према дресу репрезентације Србије. Ми смо били поносни што смо репрезентативци своје земље, у државном дресу играло се из поноса, а новац нам није био важан. Када смо путовали на такмичења у иностранству, примали смо дневнице од три долара, а када смо се код куће сакупљали на припремама, следовале су нам дневнице од пет динара! Међутим, ми који смо каријеру настављали у иностранству, пуно боље смо за то били плаћени него у нашој земљи. Уз Радивоја Кривокапића, рукометну историју Сенте писали су и голмани Милованов, као и Ћирић, Виловски, Калезић, браћа Фодор и други. - Многи из плејаде сенћанских рукометаша могли су да направе сјајне каријере, али звали су их тада наши велики клубови и они би остајали код куће, а прилике да оду напоље, се не указују сваки дан. Пресудни корак да се крене ка изградњи иностране каријере је тај да верујеш у себе, односно да можеш да оствариш своје снове и да постанеш велики играч. Поред талента, на првом месту је рад и само рад. Рукомет у Сенти није као некада, мада не могу одвише да судим о томе, јер, због короне, нисам могао да гледам екипу. Ипак, биће прилике и за то. Мени се Сента увек свиђала као мирна варош и волим што сам се вратио, да могу се виђам и дружим с братом и пријатељима. У Шпанији из претходног брака имам троје деце, две ћерке и сина, а овде сам дошао са супругом која је Бразилка и верујем да ће и њој у Сенти бити лепо - поручио је Радивој Кривокапић.
Милорад Митровић
