Споразум је потписан 1999. године како би ограничио продају злата и како би помогао стабилизацију тржишта овог метала, јер су се спорадичне продаје деведесетих година прошлог века обично одвијале иза затворених врата европских централних банака, од којих неке поседују велике златне резерве, а на тај начин су утицале на цену злата и подривале стабилност тржишта.
„Потписници потврђују да злато остаје важан елемент глобалних монетарних резерви, јер и даље даје бенефиције од диверсификације имовине, и ниједан од потписника не планира да прода значајније количине злата“, стоји у изјави Европске централне банке (ЕЦБ).
Споразум је првобитно потписало 15 европских централних банака, да би се број потписница касније проширио на 22, а циљ споразума био је да ограничи количине које једна банка може да прода током године. Током две деценије, цене злата порасле су са вредности од око 300 долара по унци, на максималних 2.000 долара 2011. године. У међувремену, тренутна цена од 1.400 долара за унцу готово да се и није променила након ове најаве банака.
Последња верзија споразума била је на снази до 24. септембра ове године.
„То је потпуно исправна одлука“, рекла је Натали Демпстер из Светског савета за злато.
„Највећа промена је у понашању централних банака. Док су 1999. године оне продале 500 тона злата, прошле године откупиле су рекордне количине“, каже Демпстерова.
Према подацима Светског савета за злато, централне банке су прошле године откупиле 651 тону злата у вредности од скоро 30 милијарди долара, а највећи удео у откупу имале су Пољска и Мађарска.
Спутњик
