Грађани 28 земља чланица ЕУ на европским зборима крајем маја 2019. године изабрали су 751 посланика, на јединим директним изборима у Унији.
Тренутно се лидери земља чланица договарају око именовања новог председника Европског савета, председника Европске комисје, шефа дипломатије ЕУ и директора Европске централне банке, док би нови Европски парламент на инаугурационом заседању 2. јула требало да изабере свог новог председника.
У питању су комплексни преговори који би требало да усагласе различите позиције земаља чланица, Европског савета, Европског парламета, али и да направе баланс између водећих политичких групација у ЕУ, родни баланс, при чему се очекује да бар на две од пет водећих позиција у ЕУ дођу жене, а ту је и географска равнотежа између кандидата западних и источних земља, као и великих и малих чланица ЕУ.
Председник Европског савета Доналд Туск већ је оценио како ће се уложити велики труд у постизање консензуса, али и упозорио да је до ”савршеног баланса понекад немогуће доћи".
Прва препрека на путу именовања нових челних људи институција ЕУ јесте сама процедура. Европски парламент и део земаља чланица, на челу са Немачком, залаже се за принцип тзв. водећих кандидата, што подразумева да политичка група која освоји највише гласова на европским изборима има право да свог водећег кандидата на изборима номинује за првог човека Европске комисије.
То је био случај 2014. године када је Жан Клод Јункер као водећи кандидат Европске народне партије, која је освојила навећу подршку грађана ЕУ, постао председник Комисије.
Друга група, на челу с француским председником Емануелом Макроном, супротставила се овом систему позивајући се на Уговор о ЕУ који даје Европском савету право да именује нове челинике институција ЕУ.
Немачка и Француска осим што подржавају различите ситеме избора, подржавају и различите кандидате.
Немачка владајућа колиција подржава немачког посланика Манферда Вебера, лидера Европске наородне партије у Европском парламенту, док су за француског председника "погоднији” водећи кандидати некадашње Алијансе либерала и демократа (АЛДЕ), групе којој је у Европском парламенту пришла Макронова Република у покрету, али и кандидат социјалдемократа Франс Тимерманс и некадашњи француски министар из редова конзервативаца Мишел Барније.
Иако сам Емануел Макрон и други лидери земаља чланица наглашавају да је најбитније да се кроз преговоре дође до ”најбољег тима за Европу” који ће подразумевати ”искусне, амбиционе и кредибилне” особе, постоји опасност да се управо због баланса по многим параметрима направи избор који ће бити на штету квалитета, а зарад неопхоног консензуса међу ЕУ 28.
И раније је било случајева када су лидери ЕУ успели да се сложе можда не око најбољег, већ око оног кандиата који је свима бар прихватљив.
Уз све то, треба нагласити и поцедуралну чињеницу која каже да је Европски парламент тај који на крају дискусије међу земљма чланицама мора да да своје ”зелено светло”, изгласа будућег председника и подржи састав Европске комисије, укључујући и шефа дипломатије који је уједно и потпредседник Комсије.
Председници Европске комисије и Европског парламета и шеф дипломатије ЕУ бирају се на пет година, а председник Европског савета на две и по године са могућношћу обнављања мандата на још толико.
Тренутно су у трци за водеће позиције у ЕУ:
Манфред Вебер, члан немачке конзервативне ЦСУ која чини владајућу колалицију са ЦДУ на чијем челу је донедавно била канцеларка Ангела Меркел. Вебер је председник групе Европске народне партије у Европском парламенту и њен водећи кандидат на последњим европским изборима. Поред подршке немачке канцеларке за место председника Европске комисије, Вебер на ту позицију полаже право као кандидат групе која је на европским изборима добила највише гласова. Након европских избора, Вебер је грађанима Европе на првом месту обећао стабилност и поновио да ће радити у том циљу у наредном петогодишњем мадату.
Франс Тимерманс, члан Партије европских социјалиста, некадашњи министар у Влади Холандије, тренутно је на месту потпредседника Европске комисије и водећи кандидат социјалдемократа на европским изборима. Тимерманс се залаже за социјалну правду у ЕУ, али и јаче контроле када је у питању мигрантска политика. Он оцењује да одржавање ствари онаквим какве јесу, за шта се залаже Европска народна партија, није више опција за Европу. Подржавају га лидери земља чланица који долазе из редова социјалиста, између осталих шапански премијер Педро Санчес.
Мишел Барније долази из редова Европске народне партије, некадашњи је министар у Влади Француске, комесар у два мандата Европске комисије и главни ЕУ преговарач у разговорима о изласку Велике Британије из ЕУ.
Маргарет Вестагер, некадашња заменица премијера и министарка за економију и унутрашње послове Данске. Била је на челу Данске социјал-либералне партије, а тренутно је комесар ЕУ за питања компетиције. Вестагерова је на европским изборима била водећи кандидат европских либерала. Познату по истрагама пореских злупотреба од стране великих компанија као што су ”Епл”, ”Фијат”, ”Старбакс”, ”Амазон” Вестагерову зову и ”бриселски ловац на утаје пореза”.
На основу њених одлука ”Епл” је морао да накнадно плати 13 милијарди евра пореза, а Гуг” је због злоупотребе положаја на тржишту казну више од осам милијарди евра. Као приоритете своје политике, Маргарет Вестагер истиче равноправност жена, борбу против кломатских промена, развој нових технологија.
Марија Франциска ”Ска” Келер, немачка политичарка, председница групе Зелених у Европском парламенту који на овогодишњим европксим изборма забележили њавећи раст популарности међу грађанима ЕУ. Келерова је рођена у некадашњој Источној Немачкој, а позната је по залагању за борбу против климатских промена и корупције, као и на подршци мигрантима који стижу у ЕУ.
Међу кандидатима за водћа места ЕУ институција помињу се и Жозеф Борел, шпански министар спољних послова из редова Социјалистичке радничке партије Шпаније. Некадашњи председник Европског парламента, Борел би мога да замени Федерику Могерини на месту новог шефа ЕУ дипломатије.
Као потенцијалног будућег председника неке од институција ЕУ, Савета или Комисије, многи виде и немачку канцеларку Ангелу Меркел. Иако се Меркелова изјаснила да није заинтерсована за наставак политичке каријере у Бриселу, њена досадашња улога "незваничног лидера” ЕУ могла би да у великој мери користи јачању и интеграцији Европе у наредном периоду.
У ”игри” су и литванска премијерка Далија Грибаускаите, некадашња комесарка за питања буџета, холандски премијер Марк Руте и премијер Шведске Стефан Лове. Они се од сада нису изјашњавали поводом могућности да дођу на чело неке од институција ЕУ.
