Ту скренете лево у Улицу Нова 1 (успут, могла би и да добије неко име?) до обале Дунава код Карин комерцове шљункаре. Одатле бентом пут вас води право ка Футогу, нећете залутати, из даљине се види торањ православне цркве Светих врача Козме и Дамјана. Храм је подигнут 1766. у време док је Нови Сад био још село. Раскошни иконостас осликао је Арса Теодоровић 1799. а црква је обновљена 1908. о чему сведочи табла на улазу у цркву. У донацијама је предњачио гроф Рудолф Котек, власник великог имања и дворца у Футогу, он је дао 3.000 круна док су имућни православни верници учествовали са по 555 круна...
Продужавамо бентом уз Дунав и стижем до велике римокатоличке Цркве Срца Исусовог коју је грофица Котек саградила 1908. и у којој се чувају мошти Светог Еугена, а одмах поред цркве налази се и некадашњи дворац грофа Котека, данас Пољопривредна школа.
Чешки гроф Рудолф Котек оженио се Маријом, грофицом Радаји де Рада из угарске магнатске породице. Пошто нису имали деце, значајна средства улагали су у добротворне сврхе. У Футогу су подигли сиротиште Рудолфинум (1893) и болницу са породилиштем и домом за старе Маријанум (1894). Земљиште у Новом Саду, на Футошком путу, уступио је 1893. за изградњу војне пешадијске касарне...
Рудолф Котек умро је 1921. године, и са њим се угасила угарска грана породице. Сахрањен је у породичном маузолеју у Долној Крупи у данашњој Словачкој. Најпознатија особа из породице Котек била је Софија, супруга Франца Фердинанда, убијена у атентату.
Када сам недавно био у Кисачу, Павел Сурови ми је испричао како је гроф Котек имао пуно ванбрачне деце са тамошњим девојкама па њихове потомке и читав век касније овде зову “котековцима”.
У Новом Футогу, делу према Ветернику налази се некадашњи магацин грофа Котека који је 1940. претворен је у католичку цркву за потребе Немаца из овог дела места. Четири године касније Немци су отишли или протерани и послати у логоре а црква је остала празна…
Скела која спаја Футог и Беочин иде сваких 60 минута, на пола сата из Футога и на пун сат из Беочина. Када се скела напунила аутомобила, бициклиста и пешака, брод “Плетвар” повукао нас је ка сремској страни. Искрцавамо се десно од беочинске плаже, пролазимо поред лучке зграде у запуштеног стању и дунавског некадашњег светионика и настављамо ка Беочину, градићу који сам још раније назвао “сремски Твин Пикс”...
У сенци Цементаре чији су власници пре рата били Немци, а данас су Французи, налази се јединствено гробље на којем су једни до других - муслимански, јеврејски, православни и католички надгробни споменици... Чувар гробља ми каже да се овдашњи муслимани (углавном Роми и Ашкалије) сахрањују према обичајима - без сандука, умотани у бело платно.
У центру места са леве стране пута, сакривена у густој вегетацији, крије се напуштена сецесијска вила у којој се некада налазила Пошта. Унутра разбацана документација, папири, делови намештаја и “Ценовник поштанских, телеграфских и телефонских услуга” са посебним ценама за домаћи и међународни саобраћај.
Пролазимо кроз парк у којем се налазе споменици партизанима из Другог светског рата али и момцима из Беочина који су погинули у ратовима деведесетих.
На крају парка налази се Дворац породице Шпицер који је подигнут је 1898. године за породицу имућних немачких велепоседника која је била један од власника Беочинске цементаре. Пројекат за његову изградњу, у стилу еклектичке архитектуре направио је архитекта Имре Штајндл (чије је најпознатије дело Зграда Парламента Мађарске у Будимпешти), тако да су на дворцу приметни елементи како старих стилова (попут романике, готике, ренесансе и барока), тако и тада модерног правца, сецесије. Унутрашњост дворца урађена је у духу варијанте мађарске сецесије китњастих облика и настала је нешто касније. Највреднији део унутрашњости ове грађевине представља централни хол.
Прескачем бокоре корова, везујем бицикл за трулу ограду и улазим у дворац који је протелих година често служио за снимање хорор филмова и музичких спотова.
Породица Шпицер је пред почетак Другог светског рата напустила Беочин, а током њега је дворац коришћен као зграда немачке војне команде, да би после његовог окончања објекат национализован. У њему су након тога били смештени градска библиотека, Дом културе, седиште рукометног клуба, радио станица, дом за војне инвалиде и на крају ексклузиван ресторан са преноћиштем. Након приватизације предузећа “Подунавље” у чијем је склопу функционисао, дворац је напуштен и од тада је започело његово нагло пропадање. У једном периоду наш познати песник Мика Антић је користио део дворца као свој сликарски атеље а његов чест гост био је Перо Зубац.
Данас су готово сви прозори на њему поломљени, а услед обилних падавина током зиме 2011. године, део улазног трема се урушио. Објекат је 18. јуна 1997. године проглашен за споменик културе и један је од многих који уживају тај статус али само на папиру. Иницијатива “Дворци Србије - Заштита културне баштине” коју су покренули Министарство културе, информисања и Министарство саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре и Фондација за заштиту културне и индустријске баштине - даје наду да ће и Шпицеров дворац у годинама пред нама дочекати санацију.
На изласку из Беочина ка Раковцу, са десне стране, на брду се издиже вила у којој је данас Полицијска станица а чија архитектура и положај неодољиво подсећају на кућу Нормана Бејтса из филма “Психо” и серије “Мотел Бејтс” коју смо недавно гледали на Нетфликсу. Труман Капоте и Алфред Хичкок би се овде силно забавили.
Роберт Чобан
