Радно време је „Од 08.00 - до краја”, ту је и натпис: „Нисам глув, игоноришем те!” као и „Молитва риболовца” која гласи: „Боже дај ми да уловим рибу о којој ћу моћи да причам целога живота а да не лажем”. Газда Црни из неког разлога има велику љубав према Јосипу Брозу Титу и Моамеру ел Гадафију пошто се фотографије ове двојице несврстане браће налазе на сваком зиду чарде. Појели смо јак банатски доручак и уским дрвеним мостићем стигли на бент где нас је на пут за даље испратило умиљато црно куче.
Стотинак метара даље, табла на српском, мађарском и бугарском нам каже да улазимо у Иваново.
Село је основано 1868. Оснивачку популацију села су чинили Бугари Палћени који су досељени из места званог Дудешти Веки, данашње Румуније и Немци који су дошли из разних крајева Баната и тадашње Аустроугарске монархије. По попису из 1869. у селу је живело 824, а 1880. свега 724 житеља. Смањење броја житеља последица је епидемије колере.
Касније у периоду од 1883. до 1886. досељавају се и Мађари, Секељи, из Буковине у јужни Банат и насељавају се у Скореновац, Војловицу и Иваново када број становника нагло расте до следећег пописа 1890. када је регистровано 2129 житеља. Између два светска рата број становника се кретао на више од 2.000 житеља, али никад не премашује бројку од 3.000 којој се приближио једино у периоду између два светска рата. После Другог светског рата број становника је у сталном опадању и тренутно је на бројци од око 1.000.
Све улице и званичне табле у селу су тројезичне, основна школа носи име Моше Пијаде а улице: 29. новембра, Бориса Кидрича, Доже Ђерђа, Петефи Шандора, Иве Лоле Рибара... Артешки бунар у месту не ради као готово ниједан у свим селима широм Војводине у којима смо били. Испред школе налази се споменик војницима Црвене армије страдалим приликом ослобођења овог дела Баната.
Преко пута школе налази се римокатоличка Црква Светог Венделина. Верници годишње славе два проштења, Бугари на дан светог Венделина, а Мађари на Велику Госпу.
Прошлог месеца овдашњи мађарски КУД “Боназ Шандор”, прославило је 20 година постојања. Том приликом, у Иванову је свечано отворена Кућа заједница Буковинских Секељ Мађара, у којој се налази и етно соба, изузетно здање које сведочи о историји култури и традицији овог народа.
Ако икада буде написана, „Хроника Ивановачког гробља” забележиће крстове оних који више немају никога да за њих плаћа гробна места. Забележиће посебно место где су сахрањиване бебе, гроб Романова са мађарским именима, хумке Бугара, Мађара, Срба и Немаца - сведочанство о селу које је спојило људе различитих култура, језика, писама и вера...
Снимак Иванова из дрона који се може наћи на интернету оставља утисак можда једног од најзеленијих села у Војводини. Иначе, из Иванова се лако можете пребацити на „београдску страну” помоћу скеле која већ пола века саобраћа између овог идиличног банатског села и „чувеног” Ритопека, предграђа српске престонице. Скелу најчешће користе воћари из Ритопека који на банатској страни гаје све врсте воћа осим трешања. Кажу да преко 70% мештана Ритопека има земљу у ивановачком атару…
Најпрецизнија рука наше војске
У улици Братства и јединства у Скореновцу налази се ресторан „Дани” који име није добио по „данима” него по свом власнику Золтану Данију, пуковнику противваздушне одбране Војске Југославије који је командовао 3. ракетним дивизионом ПВО, 250. ракетне бригаде 27. марта 1999. када је његова јединица оборила „невидљиви” Ф-117 у атару сремског села Буђановци што је представљало први и једини потврђени губитак авиона НАТО алијансе израђеног у стелт технологији. У почетку непознат јавности користио је псеудоним Гвозден Ђукић. Међутим, након пензионисања 2004, открио је свој прави идентитет.
У извршној продукцији нишке независне продукције „Полка дот”, снимљен је 2008. документарни филм о Золтану Данију под називом „21. секунд” режисера Жељка Мирковића. Исти редитељ снимио је и други документарац на ову тему чија прича прати потпуковника Дејла Зелка бившег пилота Ф-117А који путује у Србију да се састане са пуковником Золтаном Данијем, бившим командантом ракетног дивизиона који је тај авион оборио.
Вишејезична табла на уласку у Скореновац поново је чиста након што је пре пар недеља неко префарбао мађарски назив села, али су се мештани организовали и већ следеће јутро је очистили. Починиоци нису пронађени. У центру места налазе се католичка Црква Св. Стефана, мађарског краља, канцеларије месне заједнице и викторијански сат на средини раскрснице као да смо у некој британској колонији.
Градња првих кућа на месту данашњег Скореновца је почела 1883. након велике поплаве која је задесила приобална насеља на Дунаву. Отварањем нове саобраћајнице преко Брестовца, Омољице и Старчева повезан је са Панчевом.
Село по имену Ђурђево је постојало између 1869. и 1886. на локацији између Банатског Брестовца и реке Дунав. Првобитни становници Ђурђева били су мађарске породице које су дошле из Банатског Новог Села, Јерменоваца, Шандорфалве, као и из околине Сегедина и Банатског Душановца. У Ђурђеву је 1869. године било 396 становника. Касније, 1883. у Ђурђево се доселило 645 породица (око 2.000 особа) Секеља. У том периоду на Дунаву није било насипа па је река, изливајући се сваке године, наносила велике штете селу и обрадивом земљишту, па је већина угроженог становништва пресељена је на локацију данашњег Скореновца, а мањи део у Иваново.
На тераси ресторана „Дани” седи истетовирани младић са догом везаном за ограду локала и за другим столом тројица мештана у шездесетим и седамдесетим годинама са којима започињемо живу расправу о прошлости и будућности њиховог села. Један од њих каже са поносом да је њихова Основна школа Жарко Зрењанин једина у Банату која нема „радове слободних уметника”, тачније њени зидови нису ишарани ниједним графитом. „Када је био први графит, по рукопису смо препознали ко је и позвали родитеље да сами то окрече! Од тада није било нових случајева!”
Ово село држи рекорд по броју ноћења у приватном смештају по глави становника - у просеку је 6.000 ноћења годишње што је три ноћења по глави становника.
Скореновац је, очигледно село са пуно талентованих људи у разним областима. Поред Золтана Данија, село је чувено и по другим познатим личностима: Габријел Атаљанц (Габи) — доктор, неуропсихијатар, песник, бивши омладински првак Србије у троскоку. Радио у Скореновцу, Ковину, Панчеву, Идрији, на Рабу и у Француској. Отац је балерине Ашхен Атаљанц; Хуберт — Власник прве кафане у селу, путник чувене Карпатије и очевидац спасавања преживелих са Титаника; Тамаш Јунг (1911—1992) католички бискуп, Деже Нађ — пољопривредник, првак Југославије у приносу жита по хектару 1975; Золтан Шебешчан — бивши фудбалер „Бајера” из Леверкузена; Ерне Комароми који је играо фудбал за „Војводину”, „Нови Сад”, „Динамо” из Панчева и „Плави Дунав” из Скореновца; Ђурка Пап — фудбалер, један од тренера „Динама” из Панчева, радио са младима. Тренерску школу завршио у класи са Миљаном Миљанићем.
„Када је био први графит, по рукопису смо препознали ко је и позвали родитеље да сами то окрече! Од тада није било нових случајева!”
Тридесете године 20. века су обележиле период благостања и економске стабилизације села. То је трајало све до априла 1941. почетка Другог светског рата и доласка немачке војске у Скореновац. Село није осетило тежину рата, фронтови су били далеко а Мађарска и Бугарска су биле савезнице Немачке што је допринело да мештане нико не дира. Немачка војска је била стационирана у селу све до краја рата и доласка Руса. Известан број становника села немачке народности је побегао пред руском армијом, заједно са немачком војском која се повлачила, док је доста њих остало. То се може видети из презимена неких од данашњих становника, у почетку су се, из страха од репресалија, изјашњавали Мађарима а касније су се током година или утопили у средину или одселили.
Руси који су дошли у село такође нису дирали становништво. То се највише може захвалити поменутом доктору Атаљанцу, који је био Јермен пореклом, причао је руски и имао искуство са војском, пошто је почетак своје каријере провео као војни лекар у руској војсци у Првом светском рату. Руси су остали у селу веома кратак период, мање од месец дана.
После рата, Другог светског рата, дошао је период колонизације, националнизације и принудих обавеза. Веома мали број колониста је досељен у Скореновац. Тек толико да се попуне напуштене немачке куће. Колонисти који су дошли у Скореновац су били српске националности и стигли су са југа централне Србије и Косова. Друга генерација колониста се већ прилагодила сеоском начину живљења и већина деце колониста је убрзо проговорила или разумела поред српског и мађарски језик. Забележено је да су тада Скореновчани први пут видели шарпланинца, пса, којег су колонисти довели са собом.
Од аутентичних обичаја у селу ваља напоменути „Баба Марту”, обичај који одржавају углавном овдашњи Бугари. Обележавање овог обичаја се одржава првог дана у месецу марту. Људи се облаче свечано и ките се шареним црвено белим кићанкама и ресама или стављају на одећу мале лутке, мартенице, које се називају „Пижо и Пенда“. Пижо представља мушког лутка где доминира бела боја која симболише чистоту и душу, а Пенда представља женску лутку, где доминира црвена боја која симболише живот и емоције. У бугарском фолклору Баба Марта је повезана са чандрљавом старом бабом чија се ћуд стално и изненада мења. А таквим се сматра и месец март када је време непредвидиво и прелама се из једне у другу крајност. Реч је о старој паганској традицији која скоро да се није променила од давнина. Веровање је да ношењем црвене и беле боје људи моле Баба Марту за милост, надајући се да ће дуга зима брже проћи и да ће пролеће убрзо да покаже своје боје.
За крај занимљивост: На улазу у село вам добродошлицу жели табла на три језика: српском, мађарском и енглеском а испраћа вас табла на којем је уместо енглеског - француски!
Роберт Чобан
