Ивана ми је појаснила како верзија о томе да се “два славна сликара никада нису срела” коју сам добио у Шиду баш и није тачна. “Животи наше две породице, Шумановић и Башичевић, су испреплетани дубоко и многоструко. Најпре, Илија и Сава иду заједно у школу и у повратку се носе на кркаче. Илији мајка каже да не носи он Саву него боље Сава њега, да му се у тој игри не би поцепао капут!”, каже Ивана и додаје: “Зашто је та блискост важна? Зато што је Илија јако поштовао Саву, и његов одабир да постане сликар је најснажнији утицај на Илијину промену у ставу према уметности уопште!”
Сава је био интелигентан и веома уздржан у свом држању и понашању. Илија је зато ценио и посебно посматрао и Савину одлуку да се школује за сликара иако је Илијин став у том моменту био да је уметност за “бескућнике и неморалне људе” пошто је у том периоду Илијина главна амбиција била проширење иметка, земље и винограда и он интензивним радом то успева постајући оно што после рата комунисти осуђују називом “кулак” и зато му и одузимају земљу.
Такође, Савино хапшење дешава се у истој усташкој акцији као и Илијино (и његова два сина) с тим што је Илија успео да се спасе и са синовима оде у Беч.
-После рата, мој отац Војин као лекар брине о Персиди, Савиној мајци, јер није имала књижицу, а мој стриц историчар уметности у Загребу, Димитрије, пише прву икад написану научну монографију о Сави Шумановићу и тако издиже његово сликарство односно даје му статус који заслужје! - закључује Ивана и исправља тако једну историјску заблуду.
Иначе, у Галерији Сава Шумановић у Шиду сам од тадашње управнице Весне Буројевић чуо много занимљивих прича из овог града и околних села. Ону о “последњој Савиној девојчици”, Зори Ердељан која данас живи у Новом Саду објавио сам пре две године у “Дневнику”. Иначе, редовно се чујем са Зором, недавно је прославила 92. рођендан и још увек је врло витална.
Другу причу коју сам чуо у Галерији, ону о усташком погрому ромске породице Фамилић из Моловина и песми “Циганска је туга преголема” која је том приликом настала, такође сам објавио на страницама овог листа.
Још једна занимљива прича настала је под кровом куће Шумановић.
Наиме, пре пет година, наиме објављена је књига “Писма из Шида”. Ово раритетно издање сачињено је од 10 писама, 17 дописница и једне разгледнице (честитке), написане руком Марије Демшар, прогнанице из Словеније (Забрежје, општина Жири), која је игром случаја као кућна помоћница живела у дому породице Шумановић у Шиду, од 20. септембра 1941. до 10. августа 1945.
Весна Буројевић каже да је прва сазнања о постојању ових писама Галерија слика “ Сава Шумановић” у Шиду стекла 2006. када је филолог, фолклорист и етнолог, др Марија Станоник, иначе ћерка Марије Демшар, припремајући књигу “Етнологија у писмима и сликама”, посетила Галерију и Спомен-кућу Саве Шумановића.
Марија Демшар се сплетом животних околности почетком рата нашла код свог брата у Штајерској (Церовац), одакле је интернирана у Шид, из којег пише сликовита писма својим родитељима у Забрежје, о утисцима из свакодневног живота. Та писма су на њену молбу, која се може прочитати у једном од њих, сачувана. Од првог јављања у Словенију види се њена задивљеност богатством и култивисаношћу породице којој је додељена као и културом живота у Војводини која је, судећи према тим писмима у то време била знатно изнад оног у Словенији. Веома прецизно и детаљно је извештавала своје о свему што је по њеним мерилима било значајно. Описивала је кућу и покућство, послове које су јој били поверени, храњење стоке, одржавање куће. Веома педантно је писала о теписима и завесама, који су очигледно у њеним очима представљали статусни симбол. Писала је и о свом односу са другим Словенцима (у Шиду их је за време окупације боравило 70), ценама производа на пијаци, берби кукуруза и грожђа. Сестри Францики је писала о поклонима које је добијала од Госпође, како је ословљавала Персиду Шумановић. Необичан јој је био и топао однос између Госпође, њеног брата и сестре, о чему је такође писала. Саву Шумановића, Марија Демшар помиње неколико пута. До детаља је описала његов дневни распоред. Била је сведок Савиног одвођења, у рано јутро 28. августа 1942. када је ухапшен заједно са 120 мештана.
Однос Персиде Шумановић и Марије Демшар развијао се постепено. Биле су различите по свему: годинама, вероисповести, образовању, социјалном статусу. Говориле су различитим језицима. На почетку је њихов однос веома званичан да би их касније животне прилике зближиле. То се види и по плати, која је са почетних 200 нарасла на 1.000 куна. Поред плате Марија је добијала гардеробу, обућу, имала је посебно плаћене лекарске услуге. За Марију је Госпођа била доминантна личност, високо моралних принципа, вредна и праведна. Говорећи о њој, често ју је поредила са мајком. Према казивању др Марије Становник, њена мајка је из Шида у родно Забрежје донела три материјалне ствари: виноцрвени вунени комплет, украсно јастуче и столицу, коју јој је дала госпођа Персида да би могла да достојанствено седи у сточном вагону којим се враћала кући, у Словенију. Разумејући да столица припада Шиду, 2010. др Марија Становник ју је предала представницима Галерије слика “ Сава Шумановић” , када је у Београду одржана промоција књиге “Етнологија у писмима и сликама”.
Пред крај наше посете Шиду одлазимо до Руског двора који је летња резиденција Василија Божичковића, бискупа новоканонизоване унијатске бискупије, подигнут око 1780. Зграда као непокретно културно добро има статус споменика културе од великог значаја.
Крижевачка бискупија је основана 1777. а од 1920. па све до 2002. у згради је био манастир сестара Василијанки, а у послератним годинама сиротиште и интернат. Почетком треће деценије 20. века ту је основан самостан гркокатоличких редовница (Русинки), док је за време Другог светског рата у згради била смештена партизанска болница. После рата се у згради „Руског двора“ налазила музичка школа, док је данас то поново самостан гркокатоличких редовница а у једном делу је и дечији вртић.
У међувремену стиже и љубазни гркокатолички свештеник Михајло Режак који нам откључава цркву. Причам му како сам за шидске Русине сазнао из серије Савиних слика на којима је славни уметник приказивао жене из ове заједнице у живописним народним ношњама…
Рат „избрисао” шидске Јевреје
У Шиду је до Другог светског рата живела мала али веома активна и утицајна јеврејска заједница. Први Јевреји су се у овом месту населили око 1720. а синагога је саграђена тек око 1900.
Пред Други светски рат 1940. у Шиду је живело 94. Јевреја. Синагога је срушена за време НДХ 1942. а драгоцености из ње су однете за Загреб где им се губи сваки траг. Сви шидски Јевреји послати су у лето 1942. у концентрационе логоре одакле се после рата вратило само њих 16 и они су се сви после 1948. иселили у Израел. Матичне књиге су сачуване у Рабинату у Илоку којем је тада припадао Шид. Историјом Јевреја у Шиду највише са бавио Радован Сремац, археолог и виши кустос у Илинијануму.
Иначе, 17. децембра 2014. откривен је споменик шидским Јеврејима настрадалим у Холокаусту. Споменик је постављен на платоу поред Културно образовног центра Шид, на месту где су се до Другог светског рата налазиле куће јеврејских породица убијених у Аушвицу. Иницијатор подизања споменика је Радован Сремац, организатор откривања била је Народна библиотека „Симеон Пишчевић“ Шид, док је финансијска средства обезбедило израелско удружење које окупља Јевреје усељенике са простора бивше Југославије.
Једна од личности из књиге Станислава Ступавског о необичним Шиђанима је Јан Шустер кога смо посетили на крају данашње посете овом месту. Овај живописни Шиђанин живи у Улици Ђуре Даничића која је прозвана “улицом љубави” пошто је у њој педесетих година прошлог века било чак 96 деце. Одрастао је у таквом окружењу да је био присиљен да се повезује са великим бројем својих вршњака и друге деце и од њих стиче разна знања и искуства. Ипак једно искуство није могао да стекне. Оно му је дато од Бога а то је дар за сликањем. Прве радове урадио је још у основној школи на часу ликовног васпитања а када је изучио за молера боје су му постале свакодневница и од рада са њима је издржавао целу породицу. Сликарски правац којим је Јанко ишао био је реализам са посебним примесама наиве. До сада је насликао преко пет стотина слика од којих многе красе зидове у домовима широм света почев од Хрватске, Немачке, Америке па све до Аустралије. Његове слике су биле на великом броју заједничких изложби ликовног круга Сава Шумановић и ликовног круга КУД Једнота а организовао је и више самосталних изложби у Шиду, Лугу, Бачком Петровцу, Сремској Митровици и Вуковару.
Поред сликарства Јан је у младости имао још једну љубав а то је фудбал. Прве фудбалске кораке направио је у Словачком парку а био је један од оснивача Фудбалског клуба Једнота у Шиду и његов први голман. У фудбалу су га познавали под надимком - Шуца. Живи у кући са сином и његовом децом. Супругу му је прошле године однела корона: “Само се један дан склупчала овде на каучу и рекла: Јанко, води ме у амбуланту!’. Два дана касније смо је сахранили!”
Јан је, иначе, започео је необичну традицију прављења yиновског снешка испред његове куће. Последњих година због благих зима и недостатка “материјала” за снешка - овај обичај је изостао. Било би сјајно кад би Шид од овог спонтаног прављења yиновског снешка направио туристичку атракцију.
Већ је падао мрак када смо стигли до Православног гробља на којем се налази велика, сасвим сигурно највећа црвена звезда петокрака на неком гробљу у Србији. Видели смо и надгробни споменик бајкера који је погинуо на путу налетевши на пар који се у аутомобилу враћао из њиве са швалерације.
Као целина од изузетног значаја за историју Шида, гробље се данас налази у великој опасности упозорава Радован Сремац: “Не постоје прецизни подаци о броју уништених гробних парцела и измештених (бачених) споменика. Само у задњих 25 година тај број се мери на десетине...
По традицији, посету Шиду завршавамо вечером у ресторану који се налази у просторијама словачког фудбалског клуба “Једнота”. Поховани папци и поховани шкембићи, тешка храна после напорног дана, заливена је опорим домаћим црним вином па је пао договор да се вратимо на пролеће и бициклом обиђемо живописна шидска села и пејсаже које је на својим платнима овековечио бесмртни Шумановић.
Роберт Чобан
