Деценијама уназад словећи за један од најзеленијих градова на планети (жива је и данас легенда по којој је Сомбор након Вашингтона најзеленији град на свету) Сомбор ипак није увек био град у парку, пошто све до последње трећине 19. века, његове улице нису биле озелењене.
Тек током друге половине 19. века су сомборске градске власти посветиле већу пажњу пејсажном уређењу града, а уз дрвореде дудова по улицама периферије, на средишњим градским улицама, осим на Главном сокаку, били су посађени платани. Седамдесетих година 19. века Сомбор има Одбор за улепшавање града, који води рачуна о озелењавању и чувању посађених садница и већ формираних дрвореда. Почетком седамдесетих година 19. века настаје први градски парк, посађен поред железничке станице, а 1898. г. посађен је и парк око здања Жупаније.
Највећи талас озелењавања града, започетог залагањем млађаног, туберкулозног сомборског градоначелника др Бене Чихаша, догодио се на самом крају 19. и почетком 20. столећа, када је Сомбор озелењен управо младицама бођоша. По сомборским улицама и парковима посађено је више хиљада садница бођоша, посебно 1903. године, за коју се везује и садња још једног од зелених знамена овог града, чувених тиса испред монументалног здања садашње Скупштине града, некадашње Жупаније, седишта бирократског апарата једне од највећих административних целина Угарске као саставног дела Аустроугарске.
Лепота крошњи гигантских тиса које доминирају прочељем Жупаније плени пажњу готово сваког посетиоца Сомбора, пошто овом граду даје додатни вид господства, подсећајући на парковска решења далеко познатијих и староставнијих европских вароши. На њихов изглед Сомборци су посебно осетљиви, што овдашње комуналце излаже пажњи јавности.
За тису (таџус бачата) се, иначе, верује да је митско дрво и да има исцелитељску моћ, па је готово у целој Европи коришћена за израду напрсних крстова, али и свакодневних употребних предмета пошто се тешко цепа, а површина је погодна за фину обраду. У историјској фактографији, али и популарној литератури готово је легендарна употреба овог дрвета у изради великих енглеских лукова, својеврсне средњевековне претходнице артиљерије на бојиштима од Европе до Свете земље. Да је дуговечна доказују и сомборска стабла, која и поред другог века свог живота расту и напредују, доказујући оно што и енциклопедије тврде, да се лако регенерише и да је скоро неуништива.
Да би тисе испред Жупаније лепо изгледале и у климатским условима који нису потпуно повољни за њихов раст и развој, о њима се свакодневно брину сомборски комуналци, пре свега они из ЈКП „Зеленило”, што је поприлично тежак задатак пошто ово дрво није толико уобичајено у урбаној флори.
- Имали смо проблема пре шест, седам година када су оне биле у веома лошем стању. Онда смо кренули са њиховом заштитом. Али као и код заштите других стабала проблем је јер нема препарата који су лиценцирани за заштиту у дендрологији и онда се довијамо. На основу наших искустава користимо за заштиту препарате који се користе у воћарству - каже Игор Олујић, референт заштите биља у сомборском ЈКП „Зеленило”.
- Избор некадашњих градских отаца да се сомборско зеленило додатно оплемени тисом је врло интересантан, јер ово дрво није специфично за наше поднебље, мада је ово тада било мочварно подручје, идеално за ту врсту четинара, пошто су оне извлачиле влагу из земљишта, а израсле су у праве лепотице – каже Надежда Радојевић, руководилац РЈ Јавно зеленило, сомборског ЈКП „Зеленило”, која, у недостатку тачних архивских података такође датира садњу сомборских тиса у 1902. или 1903. годину.
- Сличних стабала има и на београдском Калемегдану, али ове највеће сомборске, којих има 14, ипак су бујније и боље одржаване, па мислим да су и далеко лепше него београдске – вели Радојевић према чијим речима заштита тиса траје од маја до септембра, када се редовно заливају, обликују, а зими се са њих скида и снег да би тисе и даље биле истинска туристичка атракција Раванграда Вељка Петровића.
М. Миљеновић
