- Пет деценија се бавим овим послом. Завршио сам димничарски занат, то је у оно време био двогодишњи смер. Један дан бисмо били у школи, а други дан на пракси. Хвала Богу, имао сам доброг мајстора који ме је научио занату, па сам и ја постао добар мајстор – прича за „Дневник“ седамдесетогодишњи Константин Форотичан.
Овај времешни, али витални оџачар, својевремено је радио у зрењанинском предузећу „Димничар“, које се угасило након лоше приватизације. По одласку у пензију, одлучио је да се отисне у приватничке воде, тако да ради самостално, а у граду и оближњим местима га сви познају.
- Свакодневно бициклом идем на терен по граду и околним селима - Клеку, Ечки, Арадцу, јер постоје бициклистичке стазе до тих места. Кад због лошег времена или других околности не могу бициклом, онда идем градским аутобусом. У даља места идем аутостопом. Сви ме познају, па ми стану и повезу ме. Знају да димничар доноси срећу људима – кроз осмех каже наш саговорник, додајући да у ово време има и по десетак терена дневно.
Константин наглашава да воли свој посао и да га ради с љубављу, јер често људима спасава животе.
- Димњаци се запуше услед вишегодишњег коришћења, или упадне голуб унутра, што све може бити фатално по укућане. Спасао сам преко стотину живота радећи свој посао. Људи ме стално зову, поздрављају. Имам сталне муштерије које ме увек зову уочи почетка грејне сезоне или у току зиме да им преконтролишем димњаке. Код неких одлазим и више од тридесет година – истиче Форотичан.
Он додаје да се одазива на сваки позив - нема везе где и када га зову.
- Имао сам ситуацију да ме зову за Бадње вече. Брачни пар са бебом је желео да прикопча грејање на плин, али су укућани осетили да нешто смрди. Када сам отишао тамо, установио сам да је димњак запушен и решио сам проблем, тако да је све прошло у најбољем реду – присећа се наш саговорник.
Нажалост, мало је у новим генерацијама таквих који су спремни да изуче димничарски занат и наставе посао којим се још увек бави Константин.
- До сада сам, током свог радног века, обучио више од тридесет радника. Међутим, у последње време никога не занима овај посао. Ето, расписан је конкурс „Моја прва плата“, намењен млађима од 30 година, али нико од младих неће да ради, само пита за плату. Имао сам једног на обуци, после три дана је одустао – истиче Константин Форотичан.
Ж. Б.
