Највише Црепајчана се бави пољопривредом, при чему се у већим газдинствима живи богатије, док паори са мањим поседима све теже опстају и све је чешћа појава да земљу дају у аренду. Сви деле неизвесну судбину аграра, живи се и од пензија, а до радног места у селу није лако доћи, па радно способни егзистенцију треже у Панчеву и Београду, уз свакодневна путовања или одласке на дуже.
Владимир Георгијевски ради у месари Ж „Мркшићеви салаши” из Српског Итебеја, за неки дан биће година како је успео да се запосли у месту где живи, а и све остале његове колеге са посла су из Црепаје. Могућности за запослење су скромне, јер у овдашњим фирмама има мало радних места.
!Дуго сам радио на страни, тако да сам задовољан радним местом јер више не морам да путујем. Прво сам почео да радим у Црепаји, потом у Панчеву и Београду по мањим месарама које су сада затворене, па сам се вратио назад. Велика предност је имати радно место на два минута пешице од куће. Супруга ради у школи као спремачица, имамо двоје деце тако да сам задовољан. Ни сам нисам веровао да се толико меса и друге робе прода у Црепаји, док нисам стао за пулт месаре“, каже Георгијевски.
На ћошку на клупи, надомак бензинске пумпе, затекли смо Бранка Свирчева (85), напомиње да је живот у Црепаји некада био добар, а да је сада све теже. Признаје да му је најтеже, што му је супруга умрла пре две и по године. Узџава се да из ока не пође суза, јер би се управо тог дана, у време наше посете Црепаји, навршавало 66 година њиховог брака.
„Венчали смо се 25.октобра 1952. године и стално смо били заједно. Све нам је бог дао што смо хтели и пожелели: децу, свадбу, здравље, обилазили смо море и бање. Бавио сам се пољопривредом и таксирао камионом 35 година. Ишао сам на четири точка на све стране, јужно најдаље сам био у Прилепу на удаљености 720 километара, а на другу страну бивше Југе возио сам до Пореча. Драго ми је да сам био сам у кули нашег јунака Марка Краљевића, и видео друге знаменитости. Здравље још служи, пијем ретко само мало лекове због крвног притиска. Волем Црепају, волем да радим, али због година све теже иде“, не таји Свирчев.
Влада Текијашки каже да му је већ више од три деценије занимање „ситна радња, чист дивљак” – сече дрва, која су најзаступљенији огрев за зиму у овдашњим домаћинствима. Дрва стижу са свих страна камионима, а житељи Црепаје купују онда када имају новаца.
„Прошло је време грејање на чокањице, јер се кукуруз оврши на њиви. Посла има, ни сам не знам преко мојих руку колико прође кубика дрвета за једну сезону. Кубик исечем на цирцулар за четири до шест минута, зависи колико су вредни помагачи који додају дрво. Кад су добри помагачи и квалитетно дрво, 12 кубика је готово за 50 минута. По кубику наплаћујем 300 динара и та цена је већ пет-шест година, када је кубик дрва коштао 3.000, гориво 80 динара, а сада је то двоструко скупље“, вели Текијашки, а на директно питање, о животу у Црепаји, одговара да „могло је бити и горе, а најбоље живе лопови и нерадници”.
Гурајући крај себе бицикл наишла је Мира Теофанов (62), јада се да јој муж болује од рака.
„Сами смо, а имамо свега 10.000 динара пензије, јако тешко живимо. Муж иде на штакама, никог немамо, сами смо. Радили смо туђе њиве, копали, мучили се цео живот и сад имамо обичну, најнижу пољопривредну пензију. И сад, нико да приупита како нам је. Срећа још да могу да идем уз бицикл, да није бицикла не бих могла. Мучимо се страшно. Ноћас у један сам звала Хитну помоћ, дођу увек када их зовем, за њих само речи хвале. Имамо само кућу, у селу све има што треба, само новаца немамо. И то мало баште на окућници не можемо због болести да урадимо. Ако не платимо струју, искључиће, дужни смо за воду, имамо за хлеб и лекове и ништа више. Купим две векне хлеба па нам трају три дана, страшно“, јада се Мира Теофанов.
У Црепаји има око 600 пензионера, њих 154 је у месном удружењу, а Боривоје Стојковић констатује да они који имају бар просечна примања и нешто земље - солидно живе.
„Црепаја је богато место, пензионерска примања су у просеку око 25.000 динара, а најниже су пољопривредне пензије. Пензија је сигуран приход, а већином сви још имају нешто земље, па се баве баштованлуком. Имамо све оно што је неопходно да има напредно село какво је одувек била Црепаја. Код нас у просторије Удружења пензионера сваког месеца долазе из Дома здравља из Ковачице за прегледе шећера у крви и крвног притиска. Ради и наша Здравствена станица, у коју је боље, ако човек не мора да и не одлази, али добро је да је ту ако, не дај боже, затреба“ каже Стојковић.
Текст и фото: М. Митровић
