Једном речју - чаробно. Вожња која би могла да траје сатима, али врага, Фрушка гора није довољно дугачка, а Манђелос није довољно далеко.
Стижемо до узвишења с ког се наш циљ види као на длану, размишљамо, одатле се чини као да га можемо загрлити, али се ипак спуштамо ка њему и пуштамо да он обгрли нас. Дочекују нас свеже нашминкане куће, као да су се дотеривале за наш долазак, мештани који уредно скупљају опало лишће с трав-
њака, школа, црква, зграда месне заједнице, Дом културе... све наминцано као да је недавно сређено и онда захтевало да се време заустави.
- Доста сам урадио за ово село, мислим и да се види, нема шта да се прича – директан је наш домаћин и председник Савета Месне заједнице Манђелос Ранко Тривуновић, тврдећи да није човек који има било шта да крије. Тако смо дошли до тога да, рецимо у Гргуревцима можеш да купиш кућу до 15.000 евра, а код нас без 65-70 хиљада нема шта да тражите. Исто је и са викенд насељем. Раније су викнедице биле око 4.000 евра, сад их нема испод 40.000.
Откако је на светску сцену ступила корона, махом Београђани су се помамили на војвођанска села и тако покуповали шта су стигли, па ни Манђелос није изостао из те приче. Сад у овом месту нема празне куће, а вала ни једне на продају.
- Залажем се за моје мештане, овде не ради само ко баш неће, не занима ме ко је у којој странци, занима ме да добије посао, али не дајем посао да би напустили село и отишли у град да живе – категоричан је Тривуновић, истичући да, без обзира на његов труд да село буде оаза просперитета, увек наилази на оне који су спремни само да критикују. – Некад смо имали ту срећу да је Бошко Палковљевић Пинки из Манђелоса, па нам је његов рођени брат, који је ипак био нешто утицајан, успео да направи амбуланту, обданиште, стадион ФК „Фрушкогорац” и то кад и стадион Војводине, исти са дренажом. Онда су овде дошли Босанци који су стално нешто замерали, нису знали да подрже тог човека и он се једноставно повукао. Треба подржавати људе који хоће да ураде нешто за село. После је дошао Бранко Бараксадић, староседелац одавде, он је био близак са Чанком, па је почео да ради у селу, да асфалтира улице, а онда су опет неки наши говорили како је себи асфалтирао сокак, као да ће само он туда пролазити. Е, онда су потписивали петецију да га смене. А када сам ја дошао, није прошло ни годину дана, скупљана је петиција и за моју смену. Такви су људи овде, уместо да подрже свакога ко може да улаже у село, они контра. А некад смо били баш сложни.
Промене имају и добру и лошу страну
Будући да је у Манђелосу измешано становништво – Сремци и Босанци, уочљива је разлика између староседелаца и „новоседелаца”. Један од оних одавно укорењених у овим крајевима је Радован Бараксадић, који своје село памти и другачије но што је сада.
- Много се променило, структура становништва највише – напомиње пољопривредник. – Дошли су људи, прво је од ’58. почело досељавање из Босне, па онда током овог рата из Хрватске, што је добро, измешали смо крв, то је позитивно. Јер, знате, пре њих је долазило до тога да се жене и удају рођаци међу собом, треће колено.
Како су проблем људске генетике решили, остало је још да се позабаве сточним фондом.
- До прошле године сам имао 300 грла уматичених оваца, али са њима сам почео да пропадам. Држао сам и 30 бикова, а тренутно само свиње. Нисам био чобан, већ фармер, а држава нас је мало лагала, кад треба да добијеш субвенције, нађу ти сто замерки да их не би добио. Тешко је и са свињама, храна је скупа, тако да тренутно имам двадесетак грла. Имао сам шест крмача, сад сам скинуо на три, па што се опрасе, то сам хранио и продавао. Иначе, имам земљу, па кад баталим и свиње, бавићу се само ратарењем – прича Бараксадић.
Иначе, у Манђелосу живи око 1.500 душа, осмолетка броји око 80 ђака, а у вртић иде 11 деце.
- Кад пролазим Манђелосом, драго ми је кад видим труднице како шетају, јер све што радим, радим за децу – наглашава наш саговорник, додајући како су поред дечјег игралишта на мини терену за фудбал пре месец дана поставили и вештачку траву.
Манђелос, осим завидном инфраструктуром, може да се похвали и уређеним језером Врањаш, као и истоименим манастирским комплексом који је специфичан по дрвеној црквици посвећеној светом Василију Острошком, а под којом је извор лековите воде. Па таман, ако се деси да необазриво ударите главу о ниски свод нас чесмом, ето вам одмах и лека. Проверено ради!
Текст и фото: Леа Радловачки
Потенцијал који треба активирати
- Као Лос Манђелос, тако изговарамо, или Независна Држава Манђелос, тако село зову наши омладинци кад мало попију, пар гајби пива – дочекује нас оваквом причом мештанин Живко Лаћарак, родом из Бешенова, али, како каже, сви су они Фрушкогорци.
Осим што село, јелте, има интересантан назив, илити називе, Лаћарак тврди да је оно у успону, што закључује по броју младих који остају ту да живе, да се венчају и оснивају породице.
- Професионално радим као конобар, свадбе, крштења, рођења, па имам увид у то шта се дешава – вели наш саговорник, ког смо затекли испред куће у којој планира да направи кафану и тако постане и власник локала, јединог у Манђелосу. – Знате, долазе нам разне инвестиције, локална самоуправа нам стално помаже, па нам је инфраструктура баш добра. Тако да, у Манђелосу нема ко не ради, посла има на све стране. Имамо и амбуланту, све имамо, викнед зона нам се буди, добили смо струју пре годину и по дана. Нешто се догађа, вероватно је Фрушка гора сад интересантна, а огроман је потенцијал, само га треба активирати.
